Графички дизајн у Србији

Изложба радова педесетак аутора, под називом „Између страха и одушевљења”, посвећена почецима модерног графичког дизајна у Србији од 1950. до 1970. године, смишљена по концепцији Гордане Поповић-Васић, историчарке уметности, биће отворена вечерас у 20 часова у Галерији „Графички колектив” у Београду ( Обилићев венац 27). До 18. јула, ова поставка уприличена поводом јубилеја, шест деценија „Графичког колектива”, пружиће увид у уметничку праксу графичког дизајна, захваљујући изложеним плакатима, опреми књига, графичким симболима, новинама, часописима, рекламама, које је од педесетих до седамдесетих година стварало педесетак уметника.

Педесете године 20. века су предтелевизијско време, у којем су главна средства комуникације била радио, штампана реч, слика, плакати. Тада је дошло до професионалне активности првих дипломаца Академије примењених уметности. Уметници су радили по захтеву наручилаца, званичних институција система, тако да радови указују на кретања у друштву и преносе различите поруке.

О циљу који је имала пред собом када је радила на концепту изложбе, Гордана Поповић-Васић за „Политику” каже:

– Поставка обухвата период од педесетих година, које званично раскидају са соцреализмом, до седамдесетих које су биле прекретница у схватањима. Почетком седамдесетих је основан и Студентски културни центар, који је имао графичку делатност и заступао нов начин мишљења. Изложићемо двадесетак плаката из збирке Музеја примењене уметности, затим серију поштанских марака, новине из тог периода, логотипе, први пут омоте грамофонских плоча... С обзиром на то да је галерија мала, а материјала много, на видео биму и у каталогу који прати изложбу, видеће се и други радови. Осим радова Мила Милуновића, Ђорђа Андрејевића Куна и Слободана Машића, биће представљено и оно што су урадили Матијас Ламалик, Михајло Петров, Сретен Докић, Иван Лучев, па први ђаци Академије примењених уметника – Стјепан Филеки, Босиљка Кићевац, Богдан Кршић, Боривоје Ликић, Жика Ковачевић, Андреја Миленковић, Викторија Бреговљанин, Марко Крсмановић, Бошко Карановић, Драгољуб Кажић... Радови су изабрани више као илустрација једног времена, а не по естетском критеријуму.

(/slika2)Наша саговорница наводи да назив поставке „Између страха и одушевљења” упућује на то да, у суштини, историја нашег графичког дизајна говори о историји социјалистичке Југославије, која је била заснована на страху и одушевљењу.

– Све време трајала је у земљи извесна врста репресије и притисак партије, уметници су морали да воде рачуна како и шта раде, постојала је и цензура и аутоцензура. Са друге стране, постојало је и одушевљење јер је свако хтео нешто да допринесе у струци, производњи… Тако се неговао истовремено и притисак и одушевљење, а графичка уметност је настала између тога. Поготову што је примењена графика била везана за наручиоце – званичне институције као што су Социјалистички савез, Црвени крст... – објашњава Гордана Поповић-Васић.

На питање да ли је ту било места за уметничке слободе наша саговорница је одговорила:

– И сада делује дирљиво колико су се уметници тада трудили да освоје извесну уметничку слободу. У почетку је све ишло веома тешко, стално се расправљало о томе каква је уметност потребна, каква би могла да буде, памти се да је Тито шездесетих одржао говор против апстрактне уметности и све време је постојала та чувена реч „смернице”. Све се опрезно радило са пуно обзира према партији и власти, и то је доминантна црта тог периода. На изложби се види личност уметника, неко се више, неко мање сналазио, а било је врло даровитих људи. Мило Милуновић је радио плакате за 25. и 1. мај са свим арсеналом који је потребан: срп и чекић, звезда. Али, без обзира на све, била је то у суштини слика. Средином шездесетих се појавио Слободан Машић. Он је схватио графички дизајн као језик, нов начин мишљења.

Највеће задовољство у спремању изложбе Гордани Поповић-Васић је био истраживачки рад – да види како су многи уметници почели и како су даље радили. Закључак је да су сви радили врло професионално и борили се за струку, као и то да се ништа не дешава у уметности што се претходно није десило у политици. И некада и сада.

Б. Лијескић