Прича као мехур од сапунице

Ејми Бендер је млада америчка књижевница чију је књигу прича "Девојка у запаљивој сукњи" уочи овогодишњег Међународног београдског сајма књига објавио "Рад" из Београда, у преводу Татјане Симоновић Оваскаинен. Ову књигу "Њујорк тајмс" је 1998. прогласио најзначајнијом у тој години.

Прошле године "Рад" је у преводу Александре Манчић објавио Ејмин роман "Мој лични невидљиви знак", књигу која изражава готово питагорејску наклоност према симболичној закономерности бројева и која кроз приказ дечјег света отвара пут ка необичним странама љубави и смрти. Необичним, јер је проза Ејми Бендер све осим нечега што се може подвести под категорију предвидљивог.

И преводилац Александра Манчић примећује да Ејми Бендер духовито и проницљиво приповеда о вечним темама: младости и старости, љубави и мржњи, сексу и смрти. "Сурова и нежна, ишчашена и веродостојна, укратко – њена проза је застрашујуће искрена", сматра Манчићева.

Читалац који се заситио уобичајених метафора и јунака који грцају под теретом заморних романескних свакодневица треба да се лати књига Ејми Бендер јер ће га оне, свакако, добро продрмати својом искошеном и надреалном логиком. Замислите њену јунакињу Мону Греј ("Мој лични невидљиви знак"), професорку заљубљену у математику, која жели себе да посече као младо дрво, куца у дрво да поврати самопоуздање, а затим купује и чува секиру као благо, изражавајући интензитет и смиреност свог постојања бројевима. У читаочевој свести сваке секунде настаје ново нагађање о разлозима таквог понашања.

Ејми Бендер живи у Лос Анђелесу, магистрирала је лепе уметности у области креативног писања на Калифорнијском универзитету у Ирвину. У разговору који је вођен електронском поштом, на наше похвале и питање о "рецепту" за тако узбудљиву прозу, сазнајемо за "одсуство рецепта" у делима Ејми Бендер.

– Хвала вам, драго ми је да су вам се моје приче допале. Ја, заправо, не трагам за савршеним рецептом, само покушавам да редовно пишем, и да видим шта онда бива. Не волим када могу да предвидим крај приче. Мој отац и ја знали смо да погађамо ко је убица у крими-серијама. Тако и ја покушавам да посећујем најнеочекиванија места током развоја приче – каже за "Политику" Ејми Бендер.

Пошто су и деца често јунаци њене прозе, питамо Ејми Бендер колико потенцира дечју тачку гледишта.

– Не директно. Волим широко отворени поглед на свет који деца често имају, али размишљам више о проблемима одраслих.

На подсећање да је једном приликом рекла да осећа страхопоштовање према људском мозгу, да је занимају мушкарци и жене, да воли да погађа какав однос имају према свом телу, јер је то тајна преко које може да се докучи све о некој особи, Ејми Бендер нам о љубави каже:

– Љубав је тако сложена, у њој је много ствари. Покушавам да укључим сам осећај, све застрашујуће моменте, а одстрањујем клишее у том осећању. Јер, љубав увек доноси оно што је препознатљиво из песама или прича. Изазов је учинити је свежом. Углавном покушавам да се забавим, да видим шта ће бити, да изненадим себе. Свако јутро пишем два сата, по правилу морам да седим, тако да ако ми понекад постане досадно, прича одједном искрсне као мехур од сапунице.

На питање колико има заједничког са својом јунакињом Моном Греј, Ејми Бендер одговара:

– На много начина имам везе са Моном Греј, али са мање екстремном њеном верзијом. Када сам имала двадесетак година, куцала сам у дрво, и то много. Била сам забринута и сумњичава, застрашена светом. У томе сам врло сродна својој јунакињи. Као и она, предавала сам у основној школи, али не математику, већ читање и писање. Ипак, никада не бих донела секиру у учионицу.

Једно од наших питања за Ејми Бендер било је о ономе због кога вековима књиге настају: о идеалном читаоцу:

– То би био неко ко је вољан да осећа и да искуси приче без сталне потребе да разуме шта се тачно дешава. То је читалац који воли да учествује и замишља, и који воли да чује звук речи – каже нам.