Путовање у реалност

Представа "Улога моје породице у светској револуцији" у режији Душана Јовановића представља ново виђење култног романа Боре Ћосића, који и данас доживљава светски успех. Премијера се очекује крајем децембра на Великој сцени Атељеа 212. Ово остварење је, истовремено, и својеврсни омаж чувеној представи Атељеа 212 од пре 36 година.

Бора Ћосић је за дело "Улога моје породице у светској револуцији" 1969. године добио НИН-ову награду за роман године. Представа "Улога моје породице у светској револуцији" у режији Љубомира Драшкића Муција две сезоне касније доживела је своје прво позоришно извођење на сцени Атељеа 212, а остала је упамћена и по позоришном дебију Милене Дравић. У исто време појавио се и филм у режији Бахрудина Бата Ченгића. Аутор Бора Ћосић на ироничан и пародичан начин говори о детињству и одрастању у времену уочи Другог светског рата, до догађаја после победе револуције. О породици, идеологији и историји.

Позив да режира управо ову представу угледни позоришни уметник Душан Јовановић, који ради као професор режије на Академији позоришне уметности у Љубљани, примио је са посебним задовољством јер је, како каже за "Политику", у питању нетипичан драмски текст.

– Нисам гледао ту представу од пре готово четири деценије, али сам чуо много тога о њој. Гледао сам филм Бата Ченгића, који је онакав какав јесте, и који нема неке везе ни са романом, ни са овом, као ни са оном прошлом представом. Видео сам неких тридесетак фотографија из Муцијеве представе, и то је све што сам могао да ископам. Овде није реч о класичном драмском комаду, па зато представу "Улога моје породице у светској револуцији" радимо мало другачије, са другим жанровским захватима, техникама. То је прича о менталитету, о типу културе који није везан за неко одређено време иако је ту у питању породица у време револуције. Одлучили смо се да на револуцију гледамо као на врсту промене како бисмо постигли универзалност – каже Душан Јовановић.

Роман "Улога моје породице у светској револуцији" је писан шездесетих година прошлог века, истоимена представа годинама је играна на карту више… Зато нас је занимало из које визуре ће редитељ Јовановић пратити Ћосићеву причу.

– Време је прецизно одређено. Не могу да га мењам, могу само да га релативизујем и, у том смислу, да покушам да нађем ствари које су и сада важне, актуелне и које су и данас истините. Не ради се о томе да променимо време, него да га релативизујемо, да покушамо да нађемо шта је прамотив целе приче. У међувремену се променило много тога. Променио се друштвени систем али, што се тиче породице, менталитета, то се није претерано променило. Промене су релативне јер се садашњим процесом глобализације и интеграције у европске системе та матрица, у којој су зидане Ћосићева књига и поетика, топи. Вероватно ће ти започети процеси докрајчити менталитет на којем је прављена та породица – наглашава Јовановић.

– Иако се ради о два различита времена, додаје наш саговорник, мислим да су друштвене, економске и социјалне прилике сличне. Ту је и даље сиротиња, ту је оскудица, породица води неку врсту сиве економије, значи храниоци породице нису запослени, нису радници, не производе ништа него се тако сналазе и преживљавају.

Душан Јовановић иза себе има изузетно богату позоришну биографију. Режирао је преко 80 позоришних представа екс-југословенских и иностраних аутора: Цанкара, Крлеже, Нушића, Смолеа, Ковачевића, Хинга, Шекспира, Јонеска... Пише драме, радио драме, телевизијске сценарије (драме и серије), прозу, кратке приче, новинске чланке и есеје. Душан Јовановић живи и ради у Словенији.

– У Словенији има више авангарде, нових театарских дискурса. Тамо су јако изражени невербални, недрамски театарски жанрови, плесни театар, визуелни театар... Постоји много аутономних група, чија је позоришна продукција велика. То су, иначе, мале радионице које су самосталне, и понекада је оно што направе важно и у погледу квалитета и у погледу новости које нуде. Тога има мање у Београду, али то је процес који овде тек почиње. Словеначко друштво је богатије, има више новца. Глумци имају добре плате тако да не морају да тезгаре са стране. У том погледу је у Србији и Београду тешко направити представу са више од пет глумаца. Српска драма има много добрих, младих европски препознатљивих писаца као што је Биљана Србљановић. Тога у Словенији нема, бар сад. Изражена је оскудица драмских аутора – подвлачи редитељ.

За своје позоришне креације Душан Јовановић је током каријере освојио све најзначајније позоришне награде за драмски текст и режију на бившем југословенском простору, и бројна међународна признања.
– Волим да кроз "позоришни чин" проговорим људима о њиховим судбинама, да размишљам заједно са њима, да рефлектујем друштвени тренутак, да отварам поља истине, фасцинације. Покушавам да нађем нешто ново, да се фокусирам на нешто што мене или иритира, или фасцинира, или мами у позоришту. Позориште је нешто што припада заједници на начин који није само забава и заборав, него је пре свега мишљење и промишљање. Препознавање или путовање у реалност. Мисија позоришта се јако разликује од мисије телевизије и телевизијских серија. Телевизија је у функцији лаке забаве и као таква нема шта да понуди гледаоцу у смислу неког промишљања, неке рефлексије егзистенцијалних, друштвених и не знам каквих других питања. Телевизија је нешто што загађује простор. Говорим о телевизијским серијама, мелодрамама... Не желим да нападам телевизију, али мислим да је театар нешто што успоставља један различити свет. Свет који човека уозбиљи, који му даје могућност да сагледа суштину своје егзистенције, да види много даље од онога што може да сагледа у свакодневици, у свом свакидашњем животу који је брз, површан. Театар је место са кога се сагледава суштина живота – закључује Јовановић.