Биолошки игранка

Најављивана је дуже време, а када се појавила прошле године у САД, одмах је доспела на сам врх најчитанијих књига. "Социјална интелигенција" Данијела Големана, психолога, професора универзитета и дугогодишњег сталног сарадника "Њујорк тајмса" у рубрици наука, само је наставила путањом коју јој је прокрчила претходна књига истог аутора, "Емоционална интелигенција", преведена на готово све језике света и продата у милионима примерака. Београдска "Геопоетика" објавила је 1997. године и ово прво Големаново дело (потом 2004. и "Деструктивне емоције", научни дијалог стручњака са далај-ламом) а сада, непуну годину после оригинала, и "Социјалну интелигенцију" у преводу Јелене Стакић и Ксеније Влатковић. Поднаслов, широк али свеобухватан – Нова наука о људским односима, сугерише не само високу науку већ и низ изузетних примера из праксе, у чему је Големан прави мајстор. Књига, уосталом, почиње у сваком погледу актуелним примером, из друге инвазије Америке на Ирак: сусретом америчких војника са сумњичавом, потенцијално непријатељски настројеном групом Ирачана. Како извести своје војнике из могућег конфликта, показати Ирачанима да си, у овом случају, дошао са добрим намерама?

Иза овог примера у сваком поглављу нижу се различите ситуације, настале спонтаном интеракцијом људи или изазване научним експериментима из којих се рађају најновији домети науке, у овом случају неурологије. Трудећи се да одгонетне а потом и дефинише социјалну интелигенцију, Големан у своју књигу укључује најразличитије моделе људског понашања, од љубави, мржње, емпатије, макијавелизма, односа између парова, у породици, примере понашања беба и деце, старијих па и старих људи. Наравно, основа свега је "збир неуронских механизама који усклађују како наше интеракције, тако и наше мисли и осећања о људима и односима које успостављамо", пише Големан, представљајући социјални мозак као једини биолошки систем у нашем телу који се непрестано подешава према нама, а на који, за узврат, утичу унутрашња стања људи с којима смо.

Магнетска резонанца можда најузбудљивије показује како наш мозак функционише у односу на другу особу: она, на пример, показује који делови мозга засијају у тренутку када зачујемо глас пријатеља. А шта се дешава, пита Големан, када нека особа у нама изазива анксиозност, како "социјално интелигентна" особа поступа у сусрету са агресивним појединцима или групом… Да ли она народна да је човек који гледа право у очи искрен истинита или не, и колико нас наш први осећај при сусрету са неким не вара? Ко је, уопште, социјално интелигентан човек? Да ли је то и онај који уме да манипулише појединцем или масама, или је социјално интелигентан човек онај који показује искрену бригу и уме да се опходи "не само поводом интерперсоналних односа него и у њима".

У уверењу, поткрепљеном научним доказима, да свака интеракција за подтекст има емоције, Големан дефинише два нивоа на којима социјално реагујемо: такозвани ниски и високи пут. Ниски пут је, како објашњава, систем кола који дејствује испод прага наше свесности, аутоматски, без напора, огромном брзином (нарочито у нашем емоционалном животу). Пример ниског пута је, рецимо, реакција публике на премијери првог филма браће Лимјер: воз који улази у станицу ју је престравио и људи су побегли из сале. Ниским путем се објашњава и зашто се сви у истом тренутку смејемо некој шали или плачемо над тужном сценом у филму. О тој "изненађујућој лакоћи с којом се мозгови укопчавају један у други, ширећи наше емоције као какав вирус", Големан пише колико научно, толико популарно па је јасно због чега је "Социјална интелигенција" баш као и "Емоционална интелигенција" бестселер у свету.

Високи пут се, напротив, протеже кроз неуронски систем који дејствује методичније и корак по корак, промишљено. Ми смо свесни високог пута, и захваљујући њему бар некако контролишемо наш унутрашњи живот.

Ниски пут је натопљен емоцијама, док је високи пут хладно рационалан, каже Големан. Ниски пут (инстинкт, интуиција) нас чува; високи пут креће у акцију када размишљамо са намером, на пример: да ли некоме можемо да верујемо или не…

Оба пута користе се у интеракцији коју најновији резултати неуролошких истраживања дефинишу као "систем ожичености". Он почиње да слаби оног часа када се интеракција (разговор, сусрет) ближи крају. Човек, дакле, физиолошки реагује на стање другога, а аутор то назива биолошком игранком која се "нечујно дешава као невидљива компонента свакодневних интеракција". Интеракција, тумачи Големан, значи и "фино подешавање" на "фреквенцију" других људи, чиме се наш свет, окренут ка људима а не само према себи, шири. Тиме ће и емпатија, о којој је још Дарвин писао као о елементу опстанка, бити много јача и истинитија. Чарлс Дарвин је, подсећа Големан, још 1872. у свакој емоцији видео предиспозицију за делање на јединствени начин: страх = окамењивање или бежање; љутња = борба; радост = загрљај… Данашње испитивање неурона, пише Големан у "Социјалној интелигенцији", показује да је Дарвин био у праву, и да свака емоција покреће делање.

Другим речима, људски мозак поседује систем подешавања на другу особу, и припрему за делање: неки научници и доктори (Д. Дим) склони су да на човека гледају као на феноменално урађене биолошке роботе са невероватно компликованим системом контроле сваке акције, како биолошке и хемијске, тако и неуролошке.

Данијел Големан социјалну и емоционалну интелигенцију сматра двема сестрама. За разлику од већине својих колега, у чему је и суштина књиге "Социјална интелигенција", овај психолог тврди да социјалну интелигенцију чине и некогнитивне способности јер је само когнитивне своде на општу интелигенцију. Другим речима, Големан подвлачи важност ниског пута: интуицију, невербалну способност која се дешава, како објашњава, у микросекундима, брже него што ум успе да формулише мисли о некоме када човек ступи у интеракцију.