Biološki igranka

Najavljivana je duže vreme, a kada se pojavila prošle godine u SAD, odmah je dospela na sam vrh najčitanijih knjiga. "Socijalna inteligencija" Danijela Golemana, psihologa, profesora univerziteta i dugogodišnjeg stalnog saradnika "Njujork tajmsa" u rubrici nauka, samo je nastavila putanjom koju joj je prokrčila prethodna knjiga istog autora, "Emocionalna inteligencija", prevedena na gotovo sve jezike sveta i prodata u milionima primeraka. Beogradska "Geopoetika" objavila je 1997. godine i ovo prvo Golemanovo delo (potom 2004. i "Destruktivne emocije", naučni dijalog stručnjaka sa dalaj-lamom) a sada, nepunu godinu posle originala, i "Socijalnu inteligenciju" u prevodu Jelene Stakić i Ksenije Vlatković. Podnaslov, širok ali sveobuhvatan – Nova nauka o ljudskim odnosima, sugeriše ne samo visoku nauku već i niz izuzetnih primera iz prakse, u čemu je Goleman pravi majstor. Knjiga, uostalom, počinje u svakom pogledu aktuelnim primerom, iz druge invazije Amerike na Irak: susretom američkih vojnika sa sumnjičavom, potencijalno neprijateljski nastrojenom grupom Iračana. Kako izvesti svoje vojnike iz mogućeg konflikta, pokazati Iračanima da si, u ovom slučaju, došao sa dobrim namerama?

Iza ovog primera u svakom poglavlju nižu se različite situacije, nastale spontanom interakcijom ljudi ili izazvane naučnim eksperimentima iz kojih se rađaju najnoviji dometi nauke, u ovom slučaju neurologije. Trudeći se da odgonetne a potom i definiše socijalnu inteligenciju, Goleman u svoju knjigu uključuje najrazličitije modele ljudskog ponašanja, od ljubavi, mržnje, empatije, makijavelizma, odnosa između parova, u porodici, primere ponašanja beba i dece, starijih pa i starih ljudi. Naravno, osnova svega je "zbir neuronskih mehanizama koji usklađuju kako naše interakcije, tako i naše misli i osećanja o ljudima i odnosima koje uspostavljamo", piše Goleman, predstavljajući socijalni mozak kao jedini biološki sistem u našem telu koji se neprestano podešava prema nama, a na koji, za uzvrat, utiču unutrašnja stanja ljudi s kojima smo.

Magnetska rezonanca možda najuzbudljivije pokazuje kako naš mozak funkcioniše u odnosu na drugu osobu: ona, na primer, pokazuje koji delovi mozga zasijaju u trenutku kada začujemo glas prijatelja. A šta se dešava, pita Goleman, kada neka osoba u nama izaziva anksioznost, kako "socijalno inteligentna" osoba postupa u susretu sa agresivnim pojedincima ili grupom… Da li ona narodna da je čovek koji gleda pravo u oči iskren istinita ili ne, i koliko nas naš prvi osećaj pri susretu sa nekim ne vara? Ko je, uopšte, socijalno inteligentan čovek? Da li je to i onaj koji ume da manipuliše pojedincem ili masama, ili je socijalno inteligentan čovek onaj koji pokazuje iskrenu brigu i ume da se ophodi "ne samo povodom interpersonalnih odnosa nego i u njima".

U uverenju, potkrepljenom naučnim dokazima, da svaka interakcija za podtekst ima emocije, Goleman definiše dva nivoa na kojima socijalno reagujemo: takozvani niski i visoki put. Niski put je, kako objašnjava, sistem kola koji dejstvuje ispod praga naše svesnosti, automatski, bez napora, ogromnom brzinom (naročito u našem emocionalnom životu). Primer niskog puta je, recimo, reakcija publike na premijeri prvog filma braće Limjer: voz koji ulazi u stanicu ju je prestravio i ljudi su pobegli iz sale. Niskim putem se objašnjava i zašto se svi u istom trenutku smejemo nekoj šali ili plačemo nad tužnom scenom u filmu. O toj "iznenađujućoj lakoći s kojom se mozgovi ukopčavaju jedan u drugi, šireći naše emocije kao kakav virus", Goleman piše koliko naučno, toliko popularno pa je jasno zbog čega je "Socijalna inteligencija" baš kao i "Emocionalna inteligencija" bestseler u svetu.

Visoki put se, naprotiv, proteže kroz neuronski sistem koji dejstvuje metodičnije i korak po korak, promišljeno. Mi smo svesni visokog puta, i zahvaljujući njemu bar nekako kontrolišemo naš unutrašnji život.

Niski put je natopljen emocijama, dok je visoki put hladno racionalan, kaže Goleman. Niski put (instinkt, intuicija) nas čuva; visoki put kreće u akciju kada razmišljamo sa namerom, na primer: da li nekome možemo da verujemo ili ne…

Oba puta koriste se u interakciji koju najnoviji rezultati neuroloških istraživanja definišu kao "sistem ožičenosti". On počinje da slabi onog časa kada se interakcija (razgovor, susret) bliži kraju. Čovek, dakle, fiziološki reaguje na stanje drugoga, a autor to naziva biološkom igrankom koja se "nečujno dešava kao nevidljiva komponenta svakodnevnih interakcija". Interakcija, tumači Goleman, znači i "fino podešavanje" na "frekvenciju" drugih ljudi, čime se naš svet, okrenut ka ljudima a ne samo prema sebi, širi. Time će i empatija, o kojoj je još Darvin pisao kao o elementu opstanka, biti mnogo jača i istinitija. Čarls Darvin je, podseća Goleman, još 1872. u svakoj emociji video predispoziciju za delanje na jedinstveni način: strah = okamenjivanje ili bežanje; ljutnja = borba; radost = zagrljaj… Današnje ispitivanje neurona, piše Goleman u "Socijalnoj inteligenciji", pokazuje da je Darvin bio u pravu, i da svaka emocija pokreće delanje.

Drugim rečima, ljudski mozak poseduje sistem podešavanja na drugu osobu, i pripremu za delanje: neki naučnici i doktori (D. Dim) skloni su da na čoveka gledaju kao na fenomenalno urađene biološke robote sa neverovatno komplikovanim sistemom kontrole svake akcije, kako biološke i hemijske, tako i neurološke.

Danijel Goleman socijalnu i emocionalnu inteligenciju smatra dvema sestrama. Za razliku od većine svojih kolega, u čemu je i suština knjige "Socijalna inteligencija", ovaj psiholog tvrdi da socijalnu inteligenciju čine i nekognitivne sposobnosti jer je samo kognitivne svode na opštu inteligenciju. Drugim rečima, Goleman podvlači važnost niskog puta: intuiciju, neverbalnu sposobnost koja se dešava, kako objašnjava, u mikrosekundima, brže nego što um uspe da formuliše misli o nekome kada čovek stupi u interakciju.