Смене и наметања

Од нашег сталног дописника
Бањалука, 22. јуна – Иако су Парламентарна скупштина Савета Европе и Европска комисија за демократију кроз примену права, познатија као Венецијанска комисија, пре шест година констатовале да су такозвана „бонска овлашћења” неспојива са демократским принципима, високи представници међународне заједнице у Босни и Херцеговини их и данас користе. Последњи пример је одлука Валентина Инцка којом је 20. јуна ставио ван снаге закључке Народне скупштине Републике Српске о ефектима надлежности пренесених са њених на заједничке органе БиХ.

„Бонска овлашћења” дата су високим представницима Декларацијом Савета за примену мира, усвојеном у Бону 10. децембра 1997. године. Тачније, њом је накнадно подржана одлука тадашњег високог представника Карлоса Вестендорпа којом је 4. октобра 1998. године сменио начелника општине Столац Перу Рагужа. Од тада до данас, високи представници су на основу „бонских овлашћења” сменили 177 званичника у БиХ. Од тога броја 54 су „помилована”, а остали су и данас у стању „грађанске смрти” – забрањен им је рад у државним службама и предузећима, бављење политиком и кандидовање на изборима. Осим тога, високи представницу су донели око 800 обавезујућих одлука, међу којима су и бројни закони, па чак и промене устава.

За одлуке о смењивању демократски изабраних званичника важно је рећи следеће: у поуци о правном леку стоји да се њихови акти не могу оспоравати ни пред домаћим, ни пред страним судовима, односно да остају на снази док високи представник не одлучи другачије. Ипак, Уставни суд БиХ је усвојио апелацију бившег председника Народне скупштине Републике Српске Драгана Калинића и радника Обавештајно-безбедносне агенције Милорада Билбије. Суд је констатовао да им је високи представник прекршио право на фер поступак, јер нису ни саслушани нити им је пружена могућност за одбрану, и право на правни лек, која им гарантује Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода.

Став да високи представници применом „бонских овлашћења” крше Европску конвенцију о људским правима и основним слободама заузела је и Венецијанска комисија. Осим тога, она је констатовала да су „бонска овлашћења” високог представника неспојива са „демократским карактером и суверенитетом БиХ”. У Резолуцији 1384, коју је Парламентарна скупштина Савета Европе усвојила 24. јуна 2004. године, поред осталог, наведено је и ово: „Скупштина сматра да је непомирљиво са демократским принципима да Канцеларија високог представника буде у позицији да доноси извршне одлуке, а да за њих не сноси одговорност, нити обавезу да оправда њихову валидност, а да при свему томе нема правног лека.”

„Мој став је да су ’бонска овлашћења’ непотребна и непримерена, јер је БиХ чланица Савета Европе и потписница Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом. Не може високи представник заменити органе једне државе и радити њихове послове. Уместо примене ’бонских овлашћења’ било би много боље да високи представник подстакне органе БиХ да раде свој посао у складу са прописима. Осим тога, желим да истакнем да право високог представника да буде врховни тумач Дејтонског мировног споразума није и право да врши власт”, изјавио је за наш лист професор Правног факултета у Бањалуци др Жељко Мирјанић.

И с правне тачке гледишта спорна су „бонска овлашћења” високог представника. Професор бањалучког Правног факултета др Петар Кунић је чим су високи представници почели са применом „бонских овлашћења” упозорио да она – када је реч о смењивању демократски изабраних званичника – немају упоришта у Бонској декларацији. Што се тиче привремених одлука, високи представник може да их доноси само из делокруга рада Председништва БиХ и Савета министара, када они, услед различитих ставова, не могу да их усвоје. Такве одлуке остају на снази док их Председништво БиХ и Савет министара не усвоје. С обзиром на то да ови органи нису законодавни, упозорио је др Кунић, високи представник нема формално покриће за доношење и наметање закона.