РЕЧИ ОД ОЛОВА

У Србији су расписани избори, а можда их ипак неће бити. Мало шта овде зависи од закона. Можда нешто више од тумачења шта тамо заиста пише. Може да бидне, али не мора да значи. Важно је како се договоримо, а још је важније да се посвађамо. Пре него што је Дулић одлучио да нацији саопшти радосну вест, у Србији су се ствари опасно замутиле. Све нешто "вуче" на деведесете, сви који су имали с ким да се посвађају то су већ учинили. Или су на добром путу да такво задовољство приуште себи. Не знамо шта је прече нашој политичкој елити: да сачува Србију, или да учини све како би изгледало да ће је сачувати.

Неки јавни ставови нас воде ка осећању слободе избора сопствене судбине, мада је она понегде сведена на пуку симболику. У трагању за што часнијим излазом из историјског лавиринта, изгледа као да нас многи путеви враћају у изолацију. То је амбијент који у јаком осећању неправде можемо сами изабрати и изградити. Из таквог глиба је тешко, скоро немогуће излазити по други пут у једној деценији.

Из наше политичке реалности све се учесталије осећа говор мржње и насиља. Скоро да је протерана толеранција која се односи на другачије мишљење. Није само у питању "Пешчаник" у Аранђеловцу и председник тополске општине. Човек се наводно покајао и позвао Светлану Лукић да дође у Тополу и лепо каже то што има. Али од вербалног пироманства није одустао. Једаред је палио "Бастиљу" јер није могао више да слуша оно што не жели.

У ствари, изгледа да је суштина у једноставном непристајању. Али, ту се увек може учинити корак више: не пристајеш и то покажеш. Насиље настаје на граници апсолутног неразумевања и опште параноје одгајане у кризи. У коначном смислу, увек постоји неко, довољно тврдоглав који се само силом може научити како треба да мисли. Или бар да престане да говори.

Вербално насиље је претеча сваке употребе силе. Пре него што се потегну тољаге, излете псовке. На крају, нико више и не бира оружје, него бије чиме стигне.

Може бити да је српски парламент важан генератор пандемија вербалног насиља. У томе је телевизија битан чинилац патриотске едукације. Читав дан преноси неисцрпне досетке народног посланства. Трaгикомични сусрет политички насушног, урбаног, руралног и бизарног. Исти људи се пред камерама (и само пред њима) вређају на живо и мртво, показујући тако своју духовну раскош и политичку зрелост.

Њихове вербалне експликације су зло семе које брзо ниче у иначе запуштеној политичкој чаршији. Народни депутати, који су за говорницом "најелементарнији", у стварности нису сасвим такви. Али, знају укус својих бирача, познају тај адреналин који изазива просташтво и сировост: "Јеси ли видео како им је скресао, тај нема цедило на језику..."

Криза око Косова и око избора унервозила је до пуцања српско грађанство. Показало се да се овде никада ништа не завршава. Увек се нешто важно очекује, сваког месеца Срби имају бар по један судбински дан. Непрекидно се подгрева нада да ће се појавити месија, кадар да нас из свега извуче, или велики савезник који ће коначно бити на нашој страни. Али, то су само илузије које нас своде на "уживаоце" непрестане вредносне кризе.

Пред нама је заиста велика неизвесност, велики збир важних али тешких решења. Зато је и "подела кривице", као и увек у великим драмама, извршена крајње неправедно. Криви су они који су по ко зна који пут забасали у "деликт мисли", амнестиране су снаге које су нас (поново) до свега довеле.

Спор око расписаних избора можда ће истерати неке важне истине на чистину. Можемо сазнати какве је природе и чврстине коалиција на власти, шта их држи у загрљају а шта одваја. Има ли заиста неко петљу да "бојкотује" изборе, и произведе "кризу на кризу", па и победника који би онда био логична одлука распамећеног бирачког тела.

Радикали су поново навукли јагњећу кожу, и држе се прилично мудро и далеко од тешких речи. Знају да вербални екстремизам доноси нешто, али много више односи. Њихово место на патриотској мртвој стражи заузео је Веља Илић, познати домаћин и градитељ.

Његови људи се опробавају у уређењу мисаоне мапе Србије и хтели би да буду критеријум шта је овде пожељно а шта не. Иначе се Родољуб Шабић, озбиљан човек и повереник за информације, коначно укључио у "еротски скандал" који је у Качулицама код Чачка настао поводом наводног блиског сусрета неког новинара и брава, то јест овце у власништву Веље Илића.

И то је, наравно, насиље, ако га је било. Шабић још није добио полицијски извештај, и новинара нигде нема. А овца као овца - ћути.