Деценија штрајкова просветара

Претње одлагањем почетка школске године, штрајкови испред владе, скраћење часова за 15 минута и спорадичне потпуне обуставе рада, средства су којима се просветни радници више од једне деценије боре за веће плате. Може се рећи да од 1997. до 2000. године наставници и професори нису ни престајали да штрајкују. Почетак сваке школске године био је неизвестан до самог 1. септембра, али, верујући углавном празним обећањима надлежних, наставници су у последњи час узимали дневнике у руке.

Школске 1996/97. године ђаци у српским школама умало да остану без сведочанстава. Од 18. јануара до 25. фебруара 1997. године било је време демонстрација због крађе на локалним изборима, настава је била потпуно обустављена у чак 900 образовних установа у Србији, а испред владе је протестовало 15.000 наставника. Мр Јово Гаврић, својеврсни шампион борбе за синдикална права, који је са надлежнима преговарао више од 40 пута, каже да су плате касниле неколико месеци, а топли оброк и регрес добијале су само школе на општинама у којима је владао СПС.

– Ипак, успели смо да постигнемо договор са владом. Плате су повећане за 42 одсто и настава је нормализована – објашњава Гаврић.

Наступила је инфлација од 100 одсто, па ни ова повишица није много значила наставницима. У пролеће 1997. године плате запослених у образовању и даље су касниле два месеца, па је 26. маја настава обустављена у око 200 образовних установа. Наредне три недеље није радила ниједна гимназија у престоници. Завладао је општи хаос, јер нико није знао да ли ће наредног дана бити наставе. Школска година је, ипак, завршена. Професори су ставили потписе на ђачке дипломе и, како су наглашавали, празних џепова отишли на летњи распуст.

Пред почетак нове школске године опет су, из репрезентативних синдиката, запретили одлагањем почетка школске године, али до тога није дошло. Динамика исплаћивања зарада опет није испоштована, па су на почетку новог полугодишта, 21. јануара 1998. године, часови били скраћени у стотинак основних и средњих школа у Србији. Ипак, и та школска година је завршена, али већ у јулу 1998. године просветари почињу да "таласају". Опет прете одлагањем почетка нове школске године, јер нису добили ни мајску плату. Дан уочи нове школске године, чак 500 школа најављује обуставу рада, али ипак већина наставника долази на посао, јер су у августу добили чак три зараде. Обећања о динамици исплате зарада надлежни су опет погазили. Уз спорадичне изливе незадовољства наставници су некако "догурали" до краја првог полугодишта 1998/99. године. Пропао је план о потпуној обустави наставе најављиван 2. фебруара 1999. године. Следећег месеца НАТО је напао СР Југославију, бомбардовање је потрајало до 10. јуна.

И крај лета 1999. године за просветаре био је "врео". Будући да су поверовали надлежнима да ће им, од септембра те године, бити исплаћивана по једна и по плата, све док се не надокнаде изгубљене, већина наставника је узела дневнике у руке. Наставници су и нови миленијум дочекали уз кашњење плата и без исплата за топли оброк.

Ни демократске промене 5. октобра 2000. године нису се, у материјалном смислу, повољно одразиле на живот и рад запослених у просвети. Већ почетком 2001. године одлучили да се окрену штрајку. Ипак, како каже Гаврић, већ после недељу дана спорадичне обуставе рада нашли су заједнички језик са тадашњим министрима.

Наступило је затишје од неколико година и све до 2005. године није било "буне" просветара. Претпрошле године Унија синдиката просветних радника организује протест својих чланова у којем учествује готово 300 образовних установа. Ова "буна" је делимично пропала, јер нису сви синдикати подржали штрајк.

Изгледало је као да ће и ова школска година протећи мирно, али 19. новембра, по усвајању предлога буџета за 2008. годину, просветари су се опет побунили. Од исхода преговора са надлежнима зависи да ли ће се прво полугодиште завршити у знаку незадовољства просветара, као што се то дешавало деведесетих година.