ДАН ПОСЛЕ

Тачно је да садашња светска финансијска криза, односно глобална рецесија није настала у Србији. Без обзира на нашу колективну мегаломанију и жељу да се у светским размерама прикажемо као неко веома значајан, чак су и наши врли економски политичари тврдили да смо кризу увезли. Бар једном да су у праву.

Него, све је више знакова да се опоравак светске привреде може ускоро очекивати. Ускоро, вероватно значи први квартал следеће године, иако неки непоправљиви оптимисти процењују да то може да се догоди у последњем кварталу ово године. Економски историчари указују на то да су у првом кварталу месечна кретања светске привреде (изабрани показатељи) била веома слична онима из одговарајућег времена велике депресије (осим каматне стопе централних банака), али се у већ другом кварталу ове године показују разлике и то набоље. Било како било, опоравак ће бити спор и скроман.

Вест за домаће економске политичаре јесте да ће рецесија да прође и да ће да дође „дан после”. Да ли су спремили земљу за дан после? За шта су искористили време рецесије? Шта су радили? Ништа озбиљно, наравно. Осим уколико се као озбиљан рад не сматра она бука коју су дигли око кредита за ликвидност са субвенционисаном каматном стопом, које мало ко да је и узимао.

Да се вратимо на озбиљне ствари. На чему је био заснован привредни раст Србије у протеклих десетак година? На приливу страног капитала. Наиме, привредни раст заснива се на инвестицијама капитала, а те инвестиције се финансирају из штедње. У условима у којима је домаћа штедња занемарљива, неопходно је да се обезбеди прилив штедње из иностранства, а то управо значи прилив страног капитала. А зашто је у Србији штедња веома мала? Веома једноставно: зато што много трошимо, што појединачно, што колективно. Високе су нам плате, висока су нам разна социјална давања, високе су нам пензије, не преостане ништа капиталистима, а управо они штеде. Да, да, штеде богати (пример Баје Патка и њему сличних), а у Србији је срамота бити богат. Повећање економске неједнакости (за дати ниво богатства) увећава стопу штедње (увећава се, поред броја сиромашних, и број богатих, који више штеде), али повећање економске неједнакости у Србији готово ником се не допада.

Не залазећи у наведена доминантна вредносна опредељења у Србији, једино могу да закључим да од неког повећања стопе штедње у догледној будућности нема ништа и сва ламентирања над ниском стопом штедње једноставно нису релевантна. Време је да схватимо да Србија није Кина, не само у погледу величине. Па шта нам онда преостаје? Оно што и досад – прилив страног капитала. Проблем је, међутим, у томе што је (страни) капитал плашљива животиња, па пажљиво бира у коју ће шуму да уђе.

А шта су наши економски политичари урадили током кризе на уређењу шуме? Како изгледа домаће пословно окружење и шта је ту током кризе нешто промењено? Да ли је приватизовано градско земљиште? Да ли је решено питање денационализације? Да ли је поједностављена процедура добијања урбанистичких, грађевинских и осталих дозвола? Да ли је макар започела реформа пореза на доходак, добит и имовину? Да ли је поједностављена пореска процедура и унапређена пореска администрација? Да ли су судови постали ефикаснији у погледу принудног спровођења уговора? Да ли је тржиште радне снаге постало флексибилније и да ли су умањене различите обавезе послодавца? Није! Ништа од тога (уколико се изузме рад на Закону о уређењу простора и изградњи, још неизвесног садржаја). А зашто? Па, имали су наши економски политичари преча посла. Да свакодневно дају изјаве за штампу о томе како ће да спасу домаћу привреду, које ће инвестиције да доведу, да ли треба повећати стопу ПДВ-а (ваљда мисле да је то пореска реформа). А управо је време кризе, са ниским очекивањима становништва, идеално за наведене реформе. По свему судећи, то време истиче.

Прилив страног капитала, уколико је отелотворен у страним директним инвестицијама може (уз одговарајуће економске политике, нарочито политику курса) да реши и проблем малог српског извоза. Наиме, већина домаћих мегаиграча, господара малопродаје, трговачких центара и некретнина, изгледа да нису они који могу да се упусте у производњу разменљивих добара и да буду конкурентни на светском тржишту. Зато Србија има структуру извоза која одговора касном средњем веку, са малим бројем производа, углавном ниског степена обраде. И то је логична последица онога што је досад урађено. А са тим се и наставља – ништа се не ради.

председник Центра за либерално-демократске студије, професор Правног факултета Универзитета у Београду