DAN POSLE

Tačno je da sadašnja svetska finansijska kriza, odnosno globalna recesija nije nastala u Srbiji. Bez obzira na našu kolektivnu megalomaniju i želju da se u svetskim razmerama prikažemo kao neko veoma značajan, čak su i naši vrli ekonomski političari tvrdili da smo krizu uvezli. Bar jednom da su u pravu.

Nego, sve je više znakova da se oporavak svetske privrede može uskoro očekivati. Uskoro, verovatno znači prvi kvartal sledeće godine, iako neki nepopravljivi optimisti procenjuju da to može da se dogodi u poslednjem kvartalu ovo godine. Ekonomski istoričari ukazuju na to da su u prvom kvartalu mesečna kretanja svetske privrede (izabrani pokazatelji) bila veoma slična onima iz odgovarajućeg vremena velike depresije (osim kamatne stope centralnih banaka), ali se u već drugom kvartalu ove godine pokazuju razlike i to nabolje. Bilo kako bilo, oporavak će biti spor i skroman.

Vest za domaće ekonomske političare jeste da će recesija da prođe i da će da dođe „dan posle”. Da li su spremili zemlju za dan posle? Za šta su iskoristili vreme recesije? Šta su radili? Ništa ozbiljno, naravno. Osim ukoliko se kao ozbiljan rad ne smatra ona buka koju su digli oko kredita za likvidnost sa subvencionisanom kamatnom stopom, koje malo ko da je i uzimao.

Da se vratimo na ozbiljne stvari. Na čemu je bio zasnovan privredni rast Srbije u proteklih desetak godina? Na prilivu stranog kapitala. Naime, privredni rast zasniva se na investicijama kapitala, a te investicije se finansiraju iz štednje. U uslovima u kojima je domaća štednja zanemarljiva, neophodno je da se obezbedi priliv štednje iz inostranstva, a to upravo znači priliv stranog kapitala. A zašto je u Srbiji štednja veoma mala? Veoma jednostavno: zato što mnogo trošimo, što pojedinačno, što kolektivno. Visoke su nam plate, visoka su nam razna socijalna davanja, visoke su nam penzije, ne preostane ništa kapitalistima, a upravo oni štede. Da, da, štede bogati (primer Baje Patka i njemu sličnih), a u Srbiji je sramota biti bogat. Povećanje ekonomske nejednakosti (za dati nivo bogatstva) uvećava stopu štednje (uvećava se, pored broja siromašnih, i broj bogatih, koji više štede), ali povećanje ekonomske nejednakosti u Srbiji gotovo nikom se ne dopada.

Ne zalazeći u navedena dominantna vrednosna opredeljenja u Srbiji, jedino mogu da zaključim da od nekog povećanja stope štednje u doglednoj budućnosti nema ništa i sva lamentiranja nad niskom stopom štednje jednostavno nisu relevantna. Vreme je da shvatimo da Srbija nije Kina, ne samo u pogledu veličine. Pa šta nam onda preostaje? Ono što i dosad – priliv stranog kapitala. Problem je, međutim, u tome što je (strani) kapital plašljiva životinja, pa pažljivo bira u koju će šumu da uđe.

A šta su naši ekonomski političari uradili tokom krize na uređenju šume? Kako izgleda domaće poslovno okruženje i šta je tu tokom krize nešto promenjeno? Da li je privatizovano gradsko zemljište? Da li je rešeno pitanje denacionalizacije? Da li je pojednostavljena procedura dobijanja urbanističkih, građevinskih i ostalih dozvola? Da li je makar započela reforma poreza na dohodak, dobit i imovinu? Da li je pojednostavljena poreska procedura i unapređena poreska administracija? Da li su sudovi postali efikasniji u pogledu prinudnog sprovođenja ugovora? Da li je tržište radne snage postalo fleksibilnije i da li su umanjene različite obaveze poslodavca? Nije! Ništa od toga (ukoliko se izuzme rad na Zakonu o uređenju prostora i izgradnji, još neizvesnog sadržaja). A zašto? Pa, imali su naši ekonomski političari preča posla. Da svakodnevno daju izjave za štampu o tome kako će da spasu domaću privredu, koje će investicije da dovedu, da li treba povećati stopu PDV-a (valjda misle da je to poreska reforma). A upravo je vreme krize, sa niskim očekivanjima stanovništva, idealno za navedene reforme. Po svemu sudeći, to vreme ističe.

Priliv stranog kapitala, ukoliko je otelotvoren u stranim direktnim investicijama može (uz odgovarajuće ekonomske politike, naročito politiku kursa) da reši i problem malog srpskog izvoza. Naime, većina domaćih megaigrača, gospodara maloprodaje, trgovačkih centara i nekretnina, izgleda da nisu oni koji mogu da se upuste u proizvodnju razmenljivih dobara i da budu konkurentni na svetskom tržištu. Zato Srbija ima strukturu izvoza koja odgovora kasnom srednjem veku, sa malim brojem proizvoda, uglavnom niskog stepena obrade. I to je logična posledica onoga što je dosad urađeno. A sa tim se i nastavlja – ništa se ne radi.

predsednik Centra za liberalno-demokratske studije, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu