Киша прети фрескама

Конзерваторска екипа, коју је предводио мр Драган Станојевић, недавно је завршила конзервацију оштећених фресака на јужној страни првог травеја најстарије сачуваног, и најзначајнијег храма у Београду – Саборне цркве. Тешка оштећења, како сазнајемо од конзерватора проф. мр Звонимира Зековића који је још деведесетих година обављао рестаураторске радове у овој цркви, десила су се пре две године када је, кроз оштећени кровни покривач, нагло продрла вода кроз зидани свод до бојеног слоја зидних слика. Том приликом, настала су тешка оштећења малтерне подлоге, грунда и бојеног слоја. На делу потклобученог и ољуштеног живописа деформације су биле изразитије него што је екипа затекла приликом конзерваторских радова 1993. године.

Стручњаци су уочили и да је кишница не само влажила свод него је и цурила кроз пукотине ка бојеном слоју, и сливала се низ њега. Тај процес се дешавао толико снажно и брзо да су кристалне соли поцепале читаве делове слика умањивши при том еластичност бојеног слоја. Оштећени део зида постао је тако крт као да није у питању уљано већ секо сликарство.

– Велике количине сулфатних соли последице су прокишњавања крова на местима где су били уграђени бетонски анкери приликом грађевинских радова деведесетих година – објашњава Зековић.

И архитекта Зоран Јаковљевић, који је био задужен за архитектуру цркве, слаже се са тим да је управо кров који је прерађен још тридесетих година прошлог века, узрок прокишњавања.

– При обилнијим падавинама кров влажи и временом долази до оштећења. Сада је све лепо сређено и искрпљено, али бојим се да ако се кров не среди, односно ако се не врати у првобитно стање, да ће се оштећења поново десити – истиче Јаковљевић.

Према речима Зековића, оштећења су настала још пре две године, али конзерваторска екипа је тек недавно стигла да среди оштећени зид.

– Радови су много коштали, скоро милион динара. То би било далеко јевтиније да у цркви постоји скела, сматра наш саговорник који апелује на донаторе, али и градску управу, да обезбеде овај важан монтажно-демонтажни објекат.

– То није тако неизводљиво, али нико неће да нам изађе у сусрет. Сваког дана туристи обилазе ово прелепо здање које, заиста, представља праву туристичку атракцију. Срамота би било да гости Београда виде та ужасна оштећења. То је лоша презентација нашег града зато би и градска управа требало да издвоји неки новац за овај прелепи храм – тврди Звонимир Зековић.

-----------------------------------------------------------

Мали гест, велика помоћ

Изградња београдске Саборне цркве посвећене светом Архангелу Михаилу започета је 18. априла 1836. на месту старог трошног храма. Већ 1838. доведена је до крова, а 13. јула 1840. године освештан је крст на звонику. Како су писале тадашње новине, то је био велики догађај за Београд. Као да се читаво грађанство окупило испред Саборне цркве не би ли по први пут чуло звона Саборне цркве.

Београдска општина позвала је два уметника да украсе унутрашњост цркве – Димитрија Петровића, чувеног вајара и младог двадесет петогодишњег сликара Димитрија Аврамовића Шајкаша који је прихватио да за кратко време ослика иконостас и зидове нове митрополитске цркве. Као ђак бечке Академије, талентовани млади сликар, под утицајем западноевропског назаренског покрета у сликарству, на зидове овог београдског храма унео је један сасвим другачији колорит, поруку и дух непознат овом духовном простору. Зидним сликама Аврамовић се није обратио посматрачу блиским језиком сликарства византијске традиције јер га и сам вероватно није довољно познавао. Међутим, Београд је сасвим лепо прихватио рад младог Аврамовића.

Фреске су нажалост брзо пропале због чађи. Током претходних деценија Саборна црква је више пута рестаурирана, иако о томе нема прецизнијих података. Озбиљнији радови започети су тек пред крај 1993. године. Стручни тим предводио је проф. мр Звонимир Зековић. Према његовим речима, посао је био заиста огроман, а највећи проблем представљало је уклањање дебелих слојева чађи, ретуша и других наслага. Велику тешкоћу представљале су и санкције међународне заједнице. Екипа је била приморана да сама прави уљане боје и да сама врши дестилацију алкохола. Тих тешких година, никакав материјал није могао да се увезе. Велики број предузећа из Београда и Србије, па чак и пиваре, помогао је донацијама у материјалу јер је овај посао у Србији схваћен на посебан начин.