Саркози у Версају у улози Наполеона

Специјално за „Политику“
Париз, 23. јуна – Тренутак је био историјски – Никола Саркози је први председник у новијој француској историји који се обратио представницима парламента. Пре њега је то био Луј-Наполеон Бонапарта, будући Наполеон III, који се последњи пут обратио парламенту 1851. године, месец дана пре него што је извршен државни удар.

Стопедесет година касније Саркози је добио привилегију да се обрати сенаторима и скупштинским посланицима, која је била укинута 1875. године да би се сачувала независност парламента. Да би му то било омогућено, прошле године је промењен устав и донета мера којом се председнику републике дозвољава да се једном годишње обрати представницима оба дома окупљеним у дворцу у Версају, због чега су га у опозицији прозвали „председник Сунце”.

Зато је Саркозијево појављивање у дворцу Луја XIV у понедељак било важније од његовог говора у коме је, према оцени већине коментатора, мало тога новог саопштио.

„Сама природа нашег режима је данас доведена у питање”, поручили су представници највеће опозиционе групе, социјалистичке, који су већи део дана провели у шетњи велелепним дворанама и баштама замка у знак протеста.

Један од водећих људи партије, Пјер Московиси, назвао је Саркозијево обраћање „чином достојним банана републике”, а бивши председник Уставног суда Робер Бадентер додао је да је „институционална неуравнотеженост одраз Саркозијевог нечувеног нарцисизма”.

Социјалисти, као и представници партије центра Модем, бојкотовали су расправу која је уследила након Саркозијевог говора, на којој, међутим, није био присутан ни сам председник, који је одмах по обраћању напустио палату са супругом Карлом Бруни и свитом из Јелисејске палате.

„Дошло је време да се између законодавне и извршне власти успоставе смиреније везе”, поручио је претходно у сали у којој нису били присутни представници Комунистичке партије и Партије зелених.

У публици није било ни његових претходника Жака Ширака и Валери Жискарад’Естена, као ни бивших премијера Лионела Жоспена и Доминика де Вилпена, иако су били позвани.

Саркози је говор посветио питањима унутрашње политике, желећи да се овог пута обрати искључиво Французима и пошаље поруку националног јединства. Ова одлука је делимично била условљена критиком која му је често упућена у земљи – да се више бави спољним него унутрашњим питањима.

Шеф државе је искористио прилику да нагласи како је финансијска криза истакла вредности француског економског модела, заснованог на равнотежи између јавног и државног сектора и на јакој социјалној заштити. Позвао је на суштинску реформу светског капитализма, упозорио на дубину кризе и на неопходност реформи које је сам скројио у јавном, економском и образовном сектору.

Утешно је одбацио оштре мере и повећање пореза као начин да се смањи нагомилани јавни дуг и поручио да ће тај проблем решити стварањем новог зајма који ће помоћи Француској да изађе из економске кризе, упркос све већем буџетском дефициту.

У Саркозијевом говору је било места и за осуду ношења бурке, што је привукло пажњу великог броја коментатора, због политичке осетљивости теме.

„Бурка није добродошла на територији Француске”, поручио је Саркози осврнувши се на иницијативу групе парламентараца да се оформи комисија која ће се бавити овим феноменом карактеристичним за конзервативне муслиманске земље, који, иако маргиналан, узима маха у неким француским предграђима.

За време Саркозијевог говора мајка Карле Бруни је дремала на трибинама, пише лист „Паризијен”.

Главни бојовници из редова Саркозијеве већинске деснице су, међутим, показали велики ентузијазам, оценивши говор „готово деголовским”. Левица је оценила да је говор био „слаб и разочаравајући” и да „није донео ништа ново”, како се изразио Лоран Фабијус, бивши премијер, који је уочио да Саркози није говорио о кључним питањима као што су Европа, одбрана и незапосленост.

Без обзира на снажно негодовање опозиције, Саркозијев говор у Версају је већ ушао у историју.