Плод маште и расположења

Машина за производњу тачака, мрежа за ветар, кришка месеца, плава прича, чаробњаков шешир... само су део „асортимана” који прави Нада Аксентијевић. Уколико би имале декларацију, требало би да пише: врста производа – ручни рад, уникат; земља порекла – Србија, састав – природни материјали, порцелан и керамика; начин употребе – лак и једноставан, потребно је само мало осећаја за уметност; рок испоруке – кратак, али дајте јој мало времена, јер Нада све ради сама. Једина помоћ јој је инспирација, која је покреће да направи права мала чуда.

Тако и ова занимљива колекција више личи на скулптуре, него на предмете за домаћинство. Њен аутор је академски вајар, а експонати од којих се састоји су плод Надине маште и расположења и настају, како каже, исто као што у природи настаје нови живот из семенке и јајета.

На време исправила грешку

Безброј примера потврђује да се уметник не постаје, већ се рађа, а ако мало и „залута“, прст судбине му брзо покаже прави пут. То је и са Надом био случај.

(/slika2)– Завршила сам средњу школу за дизајн на Дедињу, а онда три године студирала историју уметности. Али, осећала сам се скучено у тој кожи. Нешто сам морала да променим и дам себи одушка, па сам се пријавила на конкурс који сам видела у новинама и запослила се у Зајечару, у фабрици стакла, као дизајнер. Програм је био класичан, све се сводило на неке техничке цртеже. После седам месеци сам напустила овај посао. Кад гледам из ове перспективе, видим да сам морала да одем тамо, да бих схватила који је мој пут. Тамо сам, наиме, упознала неке људе који су препознали мој таленат и наговорили ме да се вратим у Београд и упишем Примењену уметност, одсек керамике – сећа се наша саговорница.

Када је после пет година дипломирала, чинило јој се као да је опет на почетку. Али, време и искуство такође су добри учитељи.

– Неке моје колеге раде полако и систематски, као да хеклају или штрикају, а ја правим базу, испробавам боју, глазуру... па где се зауставим. То је напорно, али је „оно право“. Свашта ми је падало на памет, али кад је требало да неку замисао спроведем до краја, није увек ишло лако. Јер, глина као да има меморију! Зато у керамици морате да знате читав процес како да до нечега дођете. Ако учините погрешан потез, глина то „запамти“ и тај облик више не можете да мењате – објашњава уметница.

Нади се допадају апстрактне форме са милион начичканих елемената којима само наговештава своју поруку, а другима препушта да је тумаче. Кад уради једну ствар, више не воли да је понавља. Ту, каже, нема задовољства..

Изложба, па школица

(/slika3)– Моја прва изложба звала се „Плава прича” због боје која је, у ствари, зависила од глазуре. Кад се нанесе дебље, она има тиркизни, плави, тон, када је танка, онда је потпуно црна, а кад се обрише са глине, остане траг који подсећа на рђу. Добро памтим и Међународну групну изложбу у Загребу на којој су учествовали вајари из петсто земаља света. У конкуренцији домаћих представника, ја сам добила прву награду.  Тад сам била млада, на почетку каријере. Када се проломио аплауз, од силног узбуђења одједном ме је заболела глава. Важна ми је и последња самостална изложба, одржана у нашем Културном центру у Паризу. Носила је назив „Археологија душе”– подсећа уметница.

После дуже паузе, Нада поново прижељкује изложбе у иностранству: на једној би се представила употребним предметима од порцелана модернијег дизајна (замишља да то буду пречишћене, готово савршене форме), на другој би приказала скулптуре у керамици. Тиме би остала верна себи, али би задовољила и укус оних који више воле када се види „рукопис” вајара. То је велики посао, требало би јој, оцењује, бар годину дана да припреми изложбу, па све некако одлаже.   

Све више је заокупља и идеја да отвори малу школу керамике, са неколико ђака, што би била нека врста њене комуникације са спољним светом, а то је сваком уметнику неопходно.