Сами себи осигураници

,,Политикa” je објавила да ће за неколико дана око 90.000 наших суграђана морати сами да финансирају своје лечење. Да ли ће они бити у могућности да плате ове услуге, с обзиром на то да је већина њих запослена у предузећима која имају проблем са исплатама зарада? Одлуку о укидању статуса осигураника примењује Завод за здравствено осигурање, у складу са законским решењима. Заштита интереса осигураника једна је од основних улога завода те је ова мера сасвим оправдана. Реално је очекивати да ће се број грађана који ће изгубити статус осигураника у наредним месецима повећати с обзиром на економско окружење. Одлуком државе да више не толерише неплаћање доприноса за здравствено осигурање поново ће бити погођени грађани који су најмање одговорни за насталу ситуацију. Долазимо тако до парадокса да ће ови осигураници, неки са радним стажом од 20 и више година, и могуће готово истим стажом уплате доприноса, морати да плаћају здравствене услуге, док ће они који су се запослили пре месец дана и уплатили само једномесечни допринос моћи да користе све услуге које им по закону припадају.

Ова ситуација није настала изненада већ вуче своје корене још из деведесетих година. Нелегални инструмент ,,ослобађање од плаћања доприноса” држава је користила као меру помоћи предузећима која имају велики број запослених при томе свесно умањујући права осигураника који редовно плаћају доприносе.

Несхватљиво је да се држава дистанцира од овог проблема за који се годинама знало, а неплаћање доприноса се толерисало кроз одлуке владе. Решавање проблема мора постати приоритет, јер се на овај начин не угрожава само здравље појединаца већ здравље целокупне популације, а последице могу бити несагледиве.

Заштита здравља у већини земаља организује се под строгом контролом државе с циљем што боље покривености целокупног становништва. У Европи, где само око 15 одсто популације има приватно здравствено осигурање, државе користе један од три модела финансирања: 1. из буџета, 2. преко социјалног осигурања и 3. уз коришћење оба извора.

Примери Велике Британије и Немачке, земаља које су осмислиле и прве примениле два основна начина финансирања посебно су илустративни. У Великој Британији грађани ништа не издвајају из својих прихода, већ се њихово лечење финансира из буџета. У Немачкој већина грађана плаћа доприносе као и код нас – осим најбогатијих и државних службеника, сви су осигураници социјалних фондова осигурања. Све земље посебно прати утицај ових расхода на целокупну економију. Енглези су анализом из 2000. године утврдили да су њихова предузећа конкурентнија у међународном окружењу, јер нису оптерећена доприносима, док су Немци утврдили да ће због продужења животног века и, самим тим, дужег плаћања доприноса све генерације рођене после 1970. више платити за здравствене услуге него што ће заузврат добити.

Утисак је да се ми не бавимо оваквим истраживањима и да нису сачињене анализе које би указале на могућа решења проблема. Прелазак на буџетско финансирање може да буде један од начина који би погодовао садашњем економском окружењу. Наравно да се не може променити само један инструмент, већ је потребна коренита реформа, која би решила и питање активног укључења приватног сектора, који успешно сарађује са државним у свим европским земљама. Основно полазиште је обезбеђење квалитетне здравствене заштите свих становника. Ми смо се сада угледали на толико критикован и нехуман систем здравствене заштите у САД, где се држава ни најмање не брине што већина становника нема пара да плати лечење.

истраживач сарадник, Економски Институт, Београд