Србија рај за дужнике

Србија можда није порески, али ће, ако већ није, постати рај за дужнике. По систему, фирма ми је дужна до гуше, али ако повериоци покушају принудну наплату и блокирају је – формираћу нову и наставити бизнис. А повериоци нека брину како ће до доћи до својих пара.

У Агенцији за привредне регистре при регистрацији нових предузећа не проверавају да ли је неко већ власник друге фирме и да ли она или њен власник некоме нешто и колико дугују. По закону нису ни дужни.

Таква законска норма, по речима заменика регистратора Ружице Мачукат, била би супротна директивама Европске уније у области компанијског права са којима је наш закон у потпуности усклађен.

Тако, свако ко уз захтев за рецимо регистрацију друштва са ограниченом одговорношћу поднесе и уредну документацију (оснивачки акт оверен у суду или општини, доказ о уплати минималног оснивачког капитала – 250 евра, доказ о идентитету оснивача и оверени потпис директора) буде и регистрован.

Међутим, Мачукат подсећа да Закон о пореској управи и пореској администрацији даје могућност Пореској управи да након регистрације и доделе пореског идентификационог броја накнадно привремено одузме ПИБ, уколико утврди да постоје само пореска дуговања оснивача нове из неке друге фирме.

Измене прописа о оснивању и регистрацији фирми којима би се омогућила претходна провера бонитета, пословне прошлости и садашњости оснивача нове фирме биле би супротне принципу ограничене одговорности, потврдио нам је и Лука Андрић, саветник потпредседника владе Млађана Динкића. Јер, каже, неко оснива фирму да би она, а не појединац, одговарала за обавезе, чиме се отвара могућност онима чије фирме пропадну да започну нови бизнис.

– Таква забрана нигде не постоји, неизводљива је у пракси, а било би немогуће проверити сваки појединачни захтев за регистрацију. Постоје читави ланци фирми, физичка лица имају по две-три, па онда оне своје фирме кћерке од којих су неке, као што је познато, регистроване на дестинацијама попут Кипра, Кајманских острва… објашњава Андрић.

Наравно, додаје, свуда у свету има злоупотреба, али се они који манипулишу кажњавају на други начин а не генералном забраном некоме чија је фирма у блокади да оснује другу. Решење је, каже, да систем функционише, да сви раде свој посао: од тога да, кад постоји кривично дело, реагују тужилаштво и полиција, а ако не постоји, а реч је о злоупотреби поверилаца, да они тужбом судом нападну оснивача фирме, направе такозвани пробој кроз правно лице…

– Али тај институт се слабо користи, било зато што мало људи за то зна или због лошег искуства у судској пракси, у којој, колико знам, банке понекад успевају – каже Андрић.

Један од предуслова да почне размотавање дужничко-поверилачког клупка, по мишљењу већине економиста, јесте да се коначно привредни терен очисти од несолвентних и неликвидних, да се доследно спроводи закон о стечају и да стечајни поступак буде ефикаснији. Јер, према последњој анализи Светске банке за 2008. годину, да би се закључио типизирани стечајни поступак једног предузећа у Београду потребно је 2,7 година, при чему повериоци намире тек 25,4 одсто својих потраживања, а трошкови стечаја поједу 23 процента стечајне масе.

Стога ваљда, осим због наде да ће дужник преживети и опоравити се а они доћи до свог новца и због трошкова, повериоци, иако им и садашњи закон даје могућност да, чим истекне тридесети дан блокаде дужника, покрену стечајни поступак, нису за тим посезали. А законом није предвиђено да то неко учини по службеној дужности.

– Принцип стечаја је да штити повериоце а не државу, а ако постоји јавни интерес који држава треба да заштити она би то требало да ради преко тужиоца и полиције – објашњава Андрић.

Сутра: У стечај са три месеца блокаде