Пред Швабе са књигама у рукама

Лазарево  –  „Срби, где су вам пушке, није могуће да Швабе дочекујете голоруки”, питао је прексиноћ један гост из Немачке своје домаћине у селу Лазарево крај Зрењанина. Велика група Немаца је, у ствари, дошла у свој завичај који су населили и из кога су се иселили у необичним околностима. У својим сеобама путеве су укрштали и са домаћинима, данашњим становницима Лазарева.

Срби су овај пут Немце буквално дочекали с књигама у рукама, јер поред посете кућама у којима су рођени, обиласка гробља и дружења уз богату трпезу гостима је уприличено и  књижевно вече на коме су се представила два овдашња писца са најновијим издањима књига чија су тема управо раскршћа на којима су се сретале судбине подунавских Шваба и Срба досељених у њихов заједнички завичај у коме су се кроз историју смењивали.

У књизи  „Некрштени дани” Слободана Мандића, писца из Сутјеске, села у коме живе досељени Херцеговци и њихови потомци, главни јунаци селе се из Јужне Баварске да избегну честе ратове с Французима, спуштају се сплавовима низ Дунав, а аустроугарски владари их насељавају око банатских река. Међутим, касније ће схватити да нису стигли ту да њима буде боље него да за царевину својим рукама исуше мочваре, ископају хиљаде километара канала, да подигну још дуже насипе, да у њих уграде милионе кубика глине. О тим и о таквим проживљајима подунавских Шваба и њиховим доласцима и одласцима пише аутор и расветљава и ову страну судбине Немаца, из које се види да они нису били само ратници, наредбодавци окупатори, а што су закључивали многи на основу површних сазнања.

И Бранко Атлагић, из колонистичког Крајишника који се раније звао Шупљаја и у коме су најпре живели Срби, па Немци, па опет Срби, у књизи „Шупљајске приче” испреплиће животне токове припадника два народа. Његови догађаји су аутентични, а јунаци стварни. Тако наводи пример Милана Ђуканова и Ериха Клајнфелдера чији су очеви Павле и Јозеф били државни службеници, бележник и учитељ, у Шупљаји. Дечаци су били нераздвојни другови и један другог научили српском и немачком језику. Међутим, нажалост, у Другом светском рату већина Немаца из Шупљаје се определила за нацистичку Немачку и готово сви војно способни су ступили у „чувену” дивизију „Принц Еуген”. Миланов отац као припадник југословенске војске гине 1941. од руке окупатора, а Ериховог оца су стрељали у Српској Црњи 1944. непосредно након ослобођења овог краја. Две породице су се међусобно оптуживале: српска немачку да је одговорна што су Ђуканови истерани из Шупљаје на почетку рата, а Немци су били убеђени да су Ђуканови „пријавили” Јозефа Клајнфелдера  пре него што је овај стрељан. Међутим, 60 година касније Милан и Ерих су се састали и разјаснили да ни једна ни друга породица не сносе кривицу за погибију очева, па је пријатељство настављено након шест деценија.

Међу педесетак подунавских Шваба који су посетили Лазарево петнаестак их је рођено у овом селу. Међу њима је био и 85-годишњи Никола Христо, Немац који је овде рођен, после рата је отишао у Немачку, у великој послератној сеоби фолксдојчера, а сада је најстарији живи Лазаревчанин, укључујући садашње и бивше мештане. Томас Сауер, вођа пута, каже да је подунавских Шваба све мање и да су они све даље од старог краја, нарочито физички.

– Ко зна да ли ћемо се више видети, а надамо се да ће Лазаревчани чувати успомене и трагове који сведоче о нашем некадашњем животу у старом добром Банату – каже Томас, размишљајући скоро потпуно идентично као један од јунака књига о подунавским Швабама.