Pred Švabe sa knjigama u rukama

Lazarevo  –  „Srbi, gde su vam puške, nije moguće da Švabe dočekujete goloruki”, pitao je preksinoć jedan gost iz Nemačke svoje domaćine u selu Lazarevo kraj Zrenjanina. Velika grupa Nemaca je, u stvari, došla u svoj zavičaj koji su naselili i iz koga su se iselili u neobičnim okolnostima. U svojim seobama puteve su ukrštali i sa domaćinima, današnjim stanovnicima Lazareva.

Srbi su ovaj put Nemce bukvalno dočekali s knjigama u rukama, jer pored posete kućama u kojima su rođeni, obilaska groblja i druženja uz bogatu trpezu gostima je upriličeno i  književno veče na kome su se predstavila dva ovdašnja pisca sa najnovijim izdanjima knjiga čija su tema upravo raskršća na kojima su se sretale sudbine podunavskih Švaba i Srba doseljenih u njihov zajednički zavičaj u kome su se kroz istoriju smenjivali.

U knjizi  „Nekršteni dani” Slobodana Mandića, pisca iz Sutjeske, sela u kome žive doseljeni Hercegovci i njihovi potomci, glavni junaci sele se iz Južne Bavarske da izbegnu česte ratove s Francuzima, spuštaju se splavovima niz Dunav, a austrougarski vladari ih naseljavaju oko banatskih reka. Međutim, kasnije će shvatiti da nisu stigli tu da njima bude bolje nego da za carevinu svojim rukama isuše močvare, iskopaju hiljade kilometara kanala, da podignu još duže nasipe, da u njih ugrade milione kubika gline. O tim i o takvim proživljajima podunavskih Švaba i njihovim dolascima i odlascima piše autor i rasvetljava i ovu stranu sudbine Nemaca, iz koje se vidi da oni nisu bili samo ratnici, naredbodavci okupatori, a što su zaključivali mnogi na osnovu površnih saznanja.

I Branko Atlagić, iz kolonističkog Krajišnika koji se ranije zvao Šupljaja i u kome su najpre živeli Srbi, pa Nemci, pa opet Srbi, u knjizi „Šupljajske priče” isprepliće životne tokove pripadnika dva naroda. Njegovi događaji su autentični, a junaci stvarni. Tako navodi primer Milana Đukanova i Eriha Klajnfeldera čiji su očevi Pavle i Jozef bili državni službenici, beležnik i učitelj, u Šupljaji. Dečaci su bili nerazdvojni drugovi i jedan drugog naučili srpskom i nemačkom jeziku. Međutim, nažalost, u Drugom svetskom ratu većina Nemaca iz Šupljaje se opredelila za nacističku Nemačku i gotovo svi vojno sposobni su stupili u „čuvenu” diviziju „Princ Eugen”. Milanov otac kao pripadnik jugoslovenske vojske gine 1941. od ruke okupatora, a Erihovog oca su streljali u Srpskoj Crnji 1944. neposredno nakon oslobođenja ovog kraja. Dve porodice su se međusobno optuživale: srpska nemačku da je odgovorna što su Đukanovi isterani iz Šupljaje na početku rata, a Nemci su bili ubeđeni da su Đukanovi „prijavili” Jozefa Klajnfeldera  pre nego što je ovaj streljan. Međutim, 60 godina kasnije Milan i Erih su se sastali i razjasnili da ni jedna ni druga porodica ne snose krivicu za pogibiju očeva, pa je prijateljstvo nastavljeno nakon šest decenija.

Među pedesetak podunavskih Švaba koji su posetili Lazarevo petnaestak ih je rođeno u ovom selu. Među njima je bio i 85-godišnji Nikola Hristo, Nemac koji je ovde rođen, posle rata je otišao u Nemačku, u velikoj posleratnoj seobi folksdojčera, a sada je najstariji živi Lazarevčanin, uključujući sadašnje i bivše meštane. Tomas Sauer, vođa puta, kaže da je podunavskih Švaba sve manje i da su oni sve dalje od starog kraja, naročito fizički.

– Ko zna da li ćemo se više videti, a nadamo se da će Lazarevčani čuvati uspomene i tragove koji svedoče o našem nekadašnjem životu u starom dobrom Banatu – kaže Tomas, razmišljajući skoro potpuno identično kao jedan od junaka knjiga o podunavskim Švabama.