Дорћолска "Шићан мала"

Драгољуб Ацковић, публициста, новинар и потпредседник Светског парламента Рома, у Београду живи од 1967. године. Неке београдске улице су му допадљивије од других, међутим, без изузетка, у свакој је, што му је најбитније, дуго година био сигуран, заштићен и кретао се са осећањем достојанственог човека. У налету националистичких страсти, последњих деценија, национална мањина чији је Ацковић представник, признаје, понекад је суочена са грубим провокацијама, увредама. 

– Агресија је постала доминантан облик понашања и једна од главних карактеристика било ког дела града, а посебно у центру престонице – са жаљењем констатује Ацковић.

Аутор књиге " Историја Рома у Београду – шест векова", чији се излазак из штампе очекује наредних неколико дана, пажњу усмерава ка Скадарској улици. Разлоге за овакав избор он не проналази искључиво у боемском и забавном карактеру ове четврти, већ у чињеници да је од 15. века ромско становништво почело масовније да насељава овај простор.

Скадарска улица је, први пут, уцртана у урбанистички план Београда 1854. године, док је средином 1872. године добила данашње име. Интересантан је податак да је Скадарској само једном, за време аустријске окупације, из непознатих разлога име било промењено у Ружина улица.

Етноулица

Вредност Скадарске улице треба тражити у распрострањеној логици потрошачке културе. Насупрот томе, Ацковић је мишљења да  Скадарска заслужује статус прве београдске етноулице.

– Привлачи ме центар града, посебно Скадарска улица. Ту је некада било најпознатије ромско насеље које се звало "Шићан мала" или "Циганска махала".  Тај део ми је одувек био занимљив, калдрма, шаренило, сва та беда највише ме је подсећала на много тога раније виђеног у мом животу. Нарочито значајна је Ђурина кућа у којој сам најпре био гледалац и слушалац, а касније и учесник на промоцијама књига. Људи из Скадарске улице, поготово из Ђурине куће, велики су ентузијасти. Не знам да ли још излази лист "Скадарлија". Био бих веома срећан када би делатност куће Ђуре Јакшића успела да се додатно обогати и прошири. Скадарску улицу познајем и њен развој пратим готово четири деценије. Променила се. Зашто? Некада се ту могло остати данима да вас нико не дира. Можда би прошла нека врачара да погледа у длан. За мале паре могло је да се лепо поједе и попије, а сада за велике паре то није могуће. У крају који је од 15. века словио за ромски, данас тешко можемо видети Роме. Осим са корпом каранфила, или неком виолином како покушавају да измаме сузу или неки динар. Када дођете у ову улицу, сретнете се са полумодернизованим начином живота. Она симболизује конгломерат различитих стилова који се не могу у потпуности дефинисати. Представља нацрт улице са потрошачком културом. Да ли се неко запитао зашто су антикварнице потпуно увучене у нека дворишта ? Зашто нису у главном делу? Поред тога, не знам шта човек који пође из Скадарске улице може да понесе, нарочито ако је странац. Ако жели негде некоме да каже како је био у једној од централних београдских улица и понео део њених основних карактеристика. Томе би требало да се посвети озбиљна пажња и да од Скадарске улице треба направити етноулицу – сматра Драгољуб Ацковић.

Невоље код "Газеле"

Казује да у Београду живи од око сто хиљада припадника ромске националности.

– Оно што није учињено за Роме је далеко видљивије. Посебно се то односи на врх градске власти који годинама обећава да ће решити проблем нехигијенских ромских насеља којих има 197. Годинама нам се пласира прича да ће највеће насеље испод "Газеле" бити расељено. Емитују се политички помпезне изјаве, спомињале су се и локације за социјалне станове, чак су и давани рокови за коначно решавање овог проблема, али ништа од тога се није десило.  Пре четири месеца, у Секретаријату за здравље постојао је новац који је требало да буде распоређен ромским организацијама за потребе здравственог лечења. Одговорено нам је да паре не можемо да добијемо, јер ће бити преусмерене на решавање проблема "Газеле" –  оштар је у критикама наш саговорник. Ацковић наводи податак да је ромски народ у Београду почео са самоорганизовањем још у доба Турака. Међутим, у српској метрополи, данас, за разлику од неких мањих градова у унутрашњости земље, не постоји ромски културни центар.

– Прва српско-ромска задруга за питање болести и смрти основана је далеке 1927. године. Данас нам кажу да имамо демократију, али зато лист на ромском језику не постоји. Толико пута смо покретали иницијативу да се направи информационо-документациони центар. Више десетина пута смо безуспешно покушавали да предложимо да се у Београду пронађе простор за књижару где би биле продаване књиге на ромском језику. Указивали на потребу да постоје домови културе у Лесковцу, Врању, Крагујевцу. Све то, нажалост, чини да се Роми у Београду осећају као маргинализована друштвена група. Народ који не постоји – тврди Ацковић.

– За време српско-турских ратова, Роми су заједно са Србима седели у Карађорђевој Скупштини. То значи да су били равноправни са осталима. Када је требало ову земљу заједно смо бранили и кудили када је то било неопходно. Нажалост, мислим да се један број ромске омладине данас више не осећа тако. Улица је постала веома опасно место за њих – истиче Ацковић уз подсећање на убиство Душана Јовановића пре десет година у Београдској улици.

– Ромска деца тачно знају докле смеју да се крећу, надаље – не. Та деца се васпитавају да се склањају, да се не туку, да никога не гледају попреко. Полиција реагује на сваку пријаву, али многе пријаве не стигну до њих, и то је проблем. Можда Роми треба да усправе леђа и иду средином улице, а не левом или десном страном како је то некада било наређено Јеврејима. А, такве ствари се, нажалост, дешавају на београдским улицама – закључује Драгољуб Ацковић.