Dorćolska "Šićan mala"

Dragoljub Acković, publicista, novinar i potpredsednik Svetskog parlamenta Roma, u Beogradu živi od 1967. godine. Neke beogradske ulice su mu dopadljivije od drugih, međutim, bez izuzetka, u svakoj je, što mu je najbitnije, dugo godina bio siguran, zaštićen i kretao se sa osećanjem dostojanstvenog čoveka. U naletu nacionalističkih strasti, poslednjih decenija, nacionalna manjina čiji je Acković predstavnik, priznaje, ponekad je suočena sa grubim provokacijama, uvredama. 

– Agresija je postala dominantan oblik ponašanja i jedna od glavnih karakteristika bilo kog dela grada, a posebno u centru prestonice – sa žaljenjem konstatuje Acković.

Autor knjige " Istorija Roma u Beogradu – šest vekova", čiji se izlazak iz štampe očekuje narednih nekoliko dana, pažnju usmerava ka Skadarskoj ulici. Razloge za ovakav izbor on ne pronalazi isključivo u boemskom i zabavnom karakteru ove četvrti, već u činjenici da je od 15. veka romsko stanovništvo počelo masovnije da naseljava ovaj prostor.

Skadarska ulica je, prvi put, ucrtana u urbanistički plan Beograda 1854. godine, dok je sredinom 1872. godine dobila današnje ime. Interesantan je podatak da je Skadarskoj samo jednom, za vreme austrijske okupacije, iz nepoznatih razloga ime bilo promenjeno u Ružina ulica.

Etnoulica

Vrednost Skadarske ulice treba tražiti u rasprostranjenoj logici potrošačke kulture. Nasuprot tome, Acković je mišljenja da  Skadarska zaslužuje status prve beogradske etnoulice.

– Privlači me centar grada, posebno Skadarska ulica. Tu je nekada bilo najpoznatije romsko naselje koje se zvalo "Šićan mala" ili "Ciganska mahala".  Taj deo mi je oduvek bio zanimljiv, kaldrma, šarenilo, sva ta beda najviše me je podsećala na mnogo toga ranije viđenog u mom životu. Naročito značajna je Đurina kuća u kojoj sam najpre bio gledalac i slušalac, a kasnije i učesnik na promocijama knjiga. Ljudi iz Skadarske ulice, pogotovo iz Đurine kuće, veliki su entuzijasti. Ne znam da li još izlazi list "Skadarlija". Bio bih veoma srećan kada bi delatnost kuće Đure Jakšića uspela da se dodatno obogati i proširi. Skadarsku ulicu poznajem i njen razvoj pratim gotovo četiri decenije. Promenila se. Zašto? Nekada se tu moglo ostati danima da vas niko ne dira. Možda bi prošla neka vračara da pogleda u dlan. Za male pare moglo je da se lepo pojede i popije, a sada za velike pare to nije moguće. U kraju koji je od 15. veka slovio za romski, danas teško možemo videti Rome. Osim sa korpom karanfila, ili nekom violinom kako pokušavaju da izmame suzu ili neki dinar. Kada dođete u ovu ulicu, sretnete se sa polumodernizovanim načinom života. Ona simbolizuje konglomerat različitih stilova koji se ne mogu u potpunosti definisati. Predstavlja nacrt ulice sa potrošačkom kulturom. Da li se neko zapitao zašto su antikvarnice potpuno uvučene u neka dvorišta ? Zašto nisu u glavnom delu? Pored toga, ne znam šta čovek koji pođe iz Skadarske ulice može da ponese, naročito ako je stranac. Ako želi negde nekome da kaže kako je bio u jednoj od centralnih beogradskih ulica i poneo deo njenih osnovnih karakteristika. Tome bi trebalo da se posveti ozbiljna pažnja i da od Skadarske ulice treba napraviti etnoulicu – smatra Dragoljub Acković.

Nevolje kod "Gazele"

Kazuje da u Beogradu živi od oko sto hiljada pripadnika romske nacionalnosti.

– Ono što nije učinjeno za Rome je daleko vidljivije. Posebno se to odnosi na vrh gradske vlasti koji godinama obećava da će rešiti problem nehigijenskih romskih naselja kojih ima 197. Godinama nam se plasira priča da će najveće naselje ispod "Gazele" biti raseljeno. Emituju se politički pompezne izjave, spominjale su se i lokacije za socijalne stanove, čak su i davani rokovi za konačno rešavanje ovog problema, ali ništa od toga se nije desilo.  Pre četiri meseca, u Sekretarijatu za zdravlje postojao je novac koji je trebalo da bude raspoređen romskim organizacijama za potrebe zdravstvenog lečenja. Odgovoreno nam je da pare ne možemo da dobijemo, jer će biti preusmerene na rešavanje problema "Gazele" –  oštar je u kritikama naš sagovornik. Acković navodi podatak da je romski narod u Beogradu počeo sa samoorganizovanjem još u doba Turaka. Međutim, u srpskoj metropoli, danas, za razliku od nekih manjih gradova u unutrašnjosti zemlje, ne postoji romski kulturni centar.

– Prva srpsko-romska zadruga za pitanje bolesti i smrti osnovana je daleke 1927. godine. Danas nam kažu da imamo demokratiju, ali zato list na romskom jeziku ne postoji. Toliko puta smo pokretali inicijativu da se napravi informaciono-dokumentacioni centar. Više desetina puta smo bezuspešno pokušavali da predložimo da se u Beogradu pronađe prostor za knjižaru gde bi bile prodavane knjige na romskom jeziku. Ukazivali na potrebu da postoje domovi kulture u Leskovcu, Vranju, Kragujevcu. Sve to, nažalost, čini da se Romi u Beogradu osećaju kao marginalizovana društvena grupa. Narod koji ne postoji – tvrdi Acković.

– Za vreme srpsko-turskih ratova, Romi su zajedno sa Srbima sedeli u Karađorđevoj Skupštini. To znači da su bili ravnopravni sa ostalima. Kada je trebalo ovu zemlju zajedno smo branili i kudili kada je to bilo neophodno. Nažalost, mislim da se jedan broj romske omladine danas više ne oseća tako. Ulica je postala veoma opasno mesto za njih – ističe Acković uz podsećanje na ubistvo Dušana Jovanovića pre deset godina u Beogradskoj ulici.

– Romska deca tačno znaju dokle smeju da se kreću, nadalje – ne. Ta deca se vaspitavaju da se sklanjaju, da se ne tuku, da nikoga ne gledaju popreko. Policija reaguje na svaku prijavu, ali mnoge prijave ne stignu do njih, i to je problem. Možda Romi treba da usprave leđa i idu sredinom ulice, a ne levom ili desnom stranom kako je to nekada bilo naređeno Jevrejima. A, takve stvari se, nažalost, dešavaju na beogradskim ulicama – zaključuje Dragoljub Acković.