Лењинова песница

Добро памтим песму која се, у време мог детињства и младости, певала на свечаним приредбама, приликом свих значајнијих државних празника. У њој је постојао стих који се издвајао својом оштрином: Ко друкчије каже, клевеће и лаже, и нашу ће осетит пест…

Југославија мог одрастања тврдила је за себе да је изразито демократска земља – а ова свечана песма, често сам помишљао, могла је послужити као нека врста химне те и такве демократије. Но, ипак, припадао сам генерацији која је на време прочитала Орвела, тако да сам знао да постоје околности у којима оно што јесте заправо није,и обрнуто. Или, како би то рекао један од класика марксизма –Гручо Маркс: Ваљда више верујете мени него својим очима. У тој песми ме је, поред претећег тона за оне који не мисле како се каже, узбуђивала и ретко коришћена именица која означава стегнуту шаку. Пест, чинило ми се, делује некако дефинитивније и опасније него песница.

На прозору поприлично оронулог Музеја Сергеја Меркурова у Ђумрију нехајно је постављен гипсани одливак нечије песнице на невеликом заобљеном постољу. Иако у музеју нема легенди јасно је да је то одливак шаке Владимира Иљича. То може потврдити и близина статуете, скице за један од бројних споменика вође Октобарске револуције које је Меркуров извео за градове широм кавкаског региона.

Меркуров се, поред чињенице да је био свеопште признати извођач споменичких фигура вођа, аутор највећег икада изведеног монумента Стаљину, могао подичити да је са Лењином друговао пре но што се овај вратио из Швајцарске. То старо пријатељство, али и податак да је Лењинове фигуре изводио као на покретној траци, учинило је да Меркурову буде указана част да изведе посмртни вођин одливак. Обичаји установљени у Совјетском Савезу и – што је мало познато – пренети у Социјалистичку Југославију, барем у периоду када су између две земље и партије владали хармонични односи, налагали су да се поред лица узме и отисак шаке.

Посмртна егзистенција Лењиновог тела прича је за себе, дуга и сложена. Један њен део испричао је Иља Збарски, син вођиног балсамера и каснији директор института који је водио рачуна о мумији, не само Лењиновој него и свих вођа сателитских земаља од Димитрова до ХоШиМина. У његовим мемоарима описују се околности под којима је Стаљин пренебрегао предлог Троцког да Лењин, као комуниста, буде кремиран, и потом начин на који је успостављен први лаички култ реликвија на свету. Збарски открива и за совјетске грађане дуго скривану тајну да је Лењин умирао дуго, измучен халуцинацијама, напола одузет и са потпуно згрченом шаком.

Меркуров, стога, ако је веровати Збарском, није ни могао извести другачији одливак Лењинове шаке. Пошто је стегнута песница као гест одлучности и гнева прихваћена као знак сваке револуције, дошло је до згодног поклапања.

Али стиснута шака се појављује и у дечјим играма погађања – у којој је руци новчић? У шаци – барем привремено – кријемо нешто мало, нешто до чега нам је нарочито стало. Неку тајну. Биће да се и у Лењиновој шаци, стиснутој за вјекевјеков, задесила каква важна ситница коју није могао или хтео да нам покаже. Нешто што би изменило судбине многих. Или је то, ко зна, можда била она рука чијим избором у игри пар-непар – губимо. Рука са ништа.