Кад се смрт напије

Специјално за „Политику” из Рима

„Уплашили сте се од смрти, али ништа се није десило. Уживајте у животу док се може. Добра порука за време кризе, зар не?“ –изјавио јеШпанац Алекс Оле, један од редитеља чувене Лигетијеве опере „Le grand macabre” која је 18.јуна премијерно изведена у римској Опери.Иако је спектакл  припреман уприлично узаврелој атмосфери,с обзиром на то да је на рачуну римске Опере откривен дефицит од 13 милиона евра, што је исходило многобројни оставкама, опера је изведена са успехом.

На конференцији за штампу мађарски диригент Золтан Песко, који по други пут диригује „Le grand macabre” у Италији, изјавио је да Лигетијева опера представља једну од ретких, написаних после 1945, која је, доживевши значајан међународни успех, успела да се наметне многим великим оперским кућама у свету. Препустивши се сећањима о дугом пријатељству са композитором, Песко је готово са обожавањем причао о пространству Лигетијевих интересовања, од квантне физике до политике, од исцрпног познавања математике до бескрајне музичке културе.

„Политички“ аспекти живота овог мађарског Јеврејина (рођеног у Трансилванији, садашњој Румунији)и натурализованог Аустријанаца  избијају када диригент евоцира Лигетијево бекство из комунистичке Мађарске 1956.и његове године странствовања у потрази за послом у западној Европи. Песко затим прича и о великом пријатељству између Лигетија и Штокхаузена и о изузетној помоћи коју је овај  немачки композитор пружио Лигетију непосредно након његовог напуштања Мађарске... Подвлачећи чврстину Лигетијеве везе за западном (западњачком?) музичком традицијом, диригент се присетио последње речи коју је композитор изговорио на самртној постељи: „Бах“.  Пошавши од Бахове и Палестринине полифоне традиције, Лигети је измислио нови звук– његов особени cluster sound, ноте у јату– у стању да створи чудесну атмосферу ван традиционалних граница мелодије, хармоније и ритма.

Ђерђ Лигети (Gyorgy Ligeti 1923–2006) компоновао је ову, како ју је сам дефинисао, „анти-антиоперу“ између 1975. и 1977, да би је затим ревидирао 1996. Централна тема је смрт: ликови се крећу у безнадном и апокалиптичном контексту, истовремено ироничном и благом. Политички, еротични и фантастични мотиви подстичу бујну драмску радњу. У овој гротескној и апсурдној опери – где се међусобно сливају веома диспаратни позоришни и музички жанрови: џез, мађарска фолклорна музика, класични цитати, вердијевски и росинијевски призвуци,све је повезано истанчаним и спретним инструменталним и вокалним рукописом једног од највећих композитора друге половине XX века. 

Скандалозна Клаудија

Le grand macabre најављује апокалипсу: у корумпираном Бројгеланду (измишљеној земљи моделираној према гротескним Бројгеловим сликама) анђео смрти Некроцар обелодањује скори смак света својим хедонистичким суграђанима. Очекујући долазак астероида који ће уништити људски род, становници Бројгеланда, слични побеснелом стаду, предају се необузданом сексу, помало као у Брехтовом „Махагонију“. У овој сулудој причи, с времена на време, махнитој и разузданој, смењују се бројни ликови: константно нацврцкани Piet the not, трансвестит Астрадаморс и нимфоманка Мескалина, принц Го-Го, шеф тајне полиције Гепопо... Ипак, најшокантнији елеменат представе представља Клаудија, лутка-скулптура енормних димензија са лицем које подсећа на трагичну грчку маску. Ова огромна нага жена, која доминира сценом, пала је на земљу, опхрвана тајанственом, смртоносном болешћу.

Иако је прошлог марта, на светској премијери у Бриселу, опера доживела тријумф, у Риму је, током припреме, дочекана са подозрењем, па су неки људи из невладиних структура на плакатима додалинатпис: „Гледање се препоручује одраслој публици“, објашњавајући да су то учинили –из предострожности према публици која не познаје оперу – како због учесталих симулација сексуалног акта (одређених партитуром) тако и због често вулгарног језика садржаног у либрету. Главни „кривац“ за ову препоруку је авангардна позоришна дружина из Барселоне, Fura dels baus, којој је поверена реализација ове продукције. Трупа, која већ тридесет година својим визионарским и екстремним представама и провокативним инсталацијама одушевљава публику широм Европе, чест и радо виђен гост у Италији (поменимо да је прошлог априла у Фиренци, под диригентском палицом Зубина Мехте, затворила Вагнеров Нибелуншки прстен, фасцинантном поставком опере „Сумрак богова“),и овог пута изненадила је гледаоце.

Редитељски дует, Шпанац Алекс Оле и Бразилка Валентина Караско, подвлачида се не ради о порно-опери. Оле истиче да Накроцар, који представља смрт, стално води љубав са Мескалином. „Ми их сакривамо, чује се да певају љубавну сцену, али се ништа не види. То би био исувише глуп скандал, јер нема ничег лепшег од замишљања.“ Редитељ такође објашњава да телесни елемент служи да акцентује страх од смрти, који је у центру „Великог макабра“: страх се не испољава само на пољу емоција, већ има реперкусије на физичком плану. Зато се Клаудијино тело, које представља једну врсту телесне транспозиције страха, дегенерише. Наго тело у овом спектаклу је хиперреалистично. „Оно није архетип, зовемо га Клаудија, као да је наша пријатељица. Наиме, скулптура је обликована по угледу на једну нашу праву пријатељицу, оперску певачицу“, додаје Оле.

Пијана смрт  

У непрестаном мењању положаја, угошћујући и избацујући сценске ликове, Клаудија почиње да пропада и постепено губи делове. Катаклизма која прети човечанству одражава се у распадању велике лутке и храни се њеном тескобом. Из њених груди, вагине и утробе излазе фигуре апокалиптичног човечанства у ефикасном крешченду у финалном делу опере (са одјеком изобличене Бетовенове „Хероике“), која има срећан завршетак. Смрт се, оличена у дијаболичном Неку (Некроцар), напила и заборавила свој занат и, у поноћ, када се очекивао најављени моменат смака света, астероид је променио путању.

Уместо најављеног рата, на премијери се све завршило кратким окршајем групице неваспитаних који су гласно протестовали, док је већина гледалаца са знатижељом пратила представу коју је наградила бучним аплаузом.