Гмизавац који једе самог себе

Издавачки центар Матице српске из Новог Сада основао је антологијску едицију „Десет векова српске књижевности“, с почетним текстом из XII века, из Мирослављевог јеванђеља, до оних који ће тек настајати у XXI веку. Према речима првог човека Матице српске и главног уредника едиције књижевника Мира Вуксановића, пројекат настаје у намери да буде објављено оно што недостаје нашој националној култури.  

– По периодима, хронолошки, избором репрезентативних дела, без посебних наклоности ка било којем правцу или стилу, приказаћемо врхунске домете усмене и средњовековне књижевности, ренесансу, барок и последња четири века, од XVIII до XXI, у годишњим колима. Уредништво је сачинило именик писаца који ће имати једну или више књига, урадило шири списак у којем је највише оних који ће имати заједничке књиге, с опредељењем да свака књига буде антологијски избор жанрова којима се заступљени писац бавио. До јесени ће бити припремљено прво коло едиције, каже за „Политику“ Миро Вуксановић, појаснивши:

Стартни посао преузело је уредништво, а биће још укључени и водећи критичари, професори, историчари књижевности. У првом колу су три антологије: народних пословица и других једноставних облика; приморске поезије ренесансе и барока; „Антологија српског песништва“ Миодрага Павловића. Биће ту и дела Светога Саве, Доситеја, Стерије, Вука, Његоша, Боре Станковића, Андрића, Црњанског и Винавера, а некима од њих припашће још по једна књига у наредним колима. Дванаест одабраних књига изаћи ће из штампе 2010. Најважније је да почнемо, да добијемо подршку Републике, Покрајине, донатора и водећих српских издавача, а нисмо ни размишљали о завршној години.

Реч је о отвореном пројекту који бира најбоље од оног што у књижевности имамо и прима најбоље што из савремене књижевности долази.

Претресање и афирмација

Према речима нашег саговорника, уредничка начела за ову едицију усвојена су још 2007. године, када је основан Матичин издавачки центар, а у марту ове године Матичин Управни одбор именовао је поменуто уредништво, које чине професори универзитета Злата Бојовић, Славко Гордић, Сава Дамјанов, Душан Иванић, Томислав Јовановић, Марија Клеут, Миливој Ненин, Мирјана Д. Стефановић, Гојко Тешић, главни уредник Српске књижевне задруге Марко Недић.

Замисао уредништва је и та да ће ова едиција „валоризовати развитак српске књижевности по новим сазнањима и мерилима”. То значи, према речима Вуксановића, да је један од главних циљева пројекта да „протресе укупну српску књижевност“, да обухвати поезију, прозу, драму, књижевну историју, есеј, књижевну критику, све жанрове и стилове, с најбољим делима у појединим областима и временима, да нема предрасуда и преношења бивших тумачења, да према захтевима друштвеног узлета покаже и узлет књижевности, да је врати у центар интересовања, као и да окупи писце и књиге за сваку кућу у којој се чита и о прочитаном мисли.  – Неће, дакле, бити у средишту оно што је раније било, али нећемо пропустити ни прилику да и то илуструјемо. Афирмисаћемо грађанску духовност и просвећеност, повратити писце који су због друкчије идеологије или авангардности били склоњени, отворити странице за нове поетике – напомиње поред тога Вуксановић.

Ипак, чести су приговори упућени антологијским издањима, углавном због ваљаности и обухватности избора. Постоји ли забринутост да ће сличних приговора бити и у вези са овим обимним пројектом?

– Недавно сам објавио текст о песничким српским антологијама у прошлом веку. Има их више од хиљаду и пет стотина. Реч антологија је компромитована. Мноштво антологија личи на гмизавца који с репа једе самог себе. Наша књижевна критика је навијачка и без ширег утицаја. Универзитетска књижевна критика нема лице. Књижевност је потиснута. У библиотекама су чисти картони књига. Политика је писце ухватила за перо. Оно што једни уздижу као мерило вредности, други истовремено презиру. Све је, дакле, нападнуто. А морамо имати едицију која ће се целином бранити.

Дијалект и урбани жаргон

Вуксановић наглашава и то да ће неке књиге едиције „Десет векова српске књижевности“ бити преведене, чувајући колико је то могуће свечаност и ритам старих редакција језика, неке ће бити транскрибоване, а увек ће, осим изузетака, бити примењен савремени правопис. Едиција ће имати књиге Гундулића и Држића, текстове Пуцића и Војновића, због поштовања правила о двојној припадности писаца.

– Поменуо сам само нека имена. То је доказ прожимања и заједничке баштине. То отклања неспоразуме. Обогаћује више култура одједном. Када су Владана Десницу питали да ли је српски или хрватски писац, он је одговорио: „Ја сам оно или.” У томе или је и драж и истина. Оба наречја, екавско и ијекавско, сви дијалекатски говори који су коришћени у књижевности, равноправни су. Ту нема неспоразума. Тако ће, рецимо, у књизи Стевана Сремца бити банатски, београдски, ужички и нишки говори. Сремац је показао како није важно који се дијалект у књижевност уводи већ како је тај дијалекат уметнички упослен. То се односи, наравно, и на урбани жаргон, садашњи и ранији – додаје Вуксановић.

Свака књига антологијске едиције „Десет векова српске књижевности“ имаће предговор, хронологију живота писца, селективну библиографију, објашњења, речник, регистар, напомене о приређивању. Миро Вуксановић истиче да ће текст ипак бити „слободан”, неће бити  „затрпан“ претераним бројем напомена и опширним тумачењима.

– Књиге ће бити у „свечаном“ тврдом повезу, на тонираном папиру, на пространим страницама, имаће заштићену електронску верзију (CD), тираж према одзиву на претплату. И, као што се види, не рачунамо на економске и друге кризе, јер српска књижевност није у кризи, сматра Миро Вуксановић, подсећајући на то да је Матица српска у марту 2007. године, после проглашеног стечаја њеног Издавачког предузећа,откупила сва културна добра овог предузећа и основала Издавачки центар. Центар је преузео „Прву књигу“, годишњу едицију за младе писце, јединствену и непрекидну још од 1957,  исте године покренута је и едиција „Матица“, која има већ дванаест књига водећих српских писаца. Трећи и најважнији пројекат центра јесте ова антологијска едиција „Десет векова српске књижевности“. Како сазнајемо од Мира Вуксановића, Матица српска и Српска књижевна задруга пре четрдесетак година су, у два различита издања, објавиле „Српску књижевност у сто књига“, која је имала велики одјек и утицај, али није била у целини књижевна, имала је „идеолошких обзира“, тако да би њено поновно штампање било анахроно. И то је разлог за један овакав нови и обимни пројекат, какав су већ оствариле књижевности на другим језицима.