Љубавник на два језика

Од нашег специјалног извештача из Мадрида

На међународни дан књиге, у Шпанији, у свечаној Сали ректората Универзитета Алкала де Енарес, у присуству шпанског краља и краљице, председника државе, и других званичника, додељује се Сервантесова награда.

Њен добитник затим, отвара, читајући прве реченице Сервантесовог дела, тродневни књижевни маратон у Мадриду:  У Кружоку лепих уметности, наиме, три дана заредом, без прекида, чита се наглас „Дон Кихот“, дело које у књижевности, означава и настанак савременог романа.

Ове године Сервантесова награда за 2008. годину припалa је Хуану Марсеу, каталонском писцу, родом из Барселоне, који пише на кастиљанском језику. Награђени писац је у овом литерарном Кружоку одржао и књижевно вече.

Сам писац је описао себе као књижевног аутодидакту, који је, одраставши у после грађанског рата подељеној Шпанији, радио истовремено као помоћник у златари и хонорарни филмски критичар, све док није добио прву награду за причу „Ништа вредно умирања” 1959. године. Две године касније објавио је свој први роман „Затворени само са једном играчком”. Отиснуо се, затим, пут Париза у ком је боравио скоро четири године. Био је професор шпанског језика, преводилац, чак и помоћник у лабораторији одељења за биохемију Института Пастер!

По повратку, Марсе, како сам каже, „систематски чита књижевна дела“, и 1970. године објављује роман „Мрачна историја рођаке Монтсе” који представља његово кључно књижевно дело. Аутор је оквалификовао овај роман преломан у својој каријери, јер је „први пут покушао да се супротстави наслеђу веронауке и промисли утицај религиозног образовања у Шпанији“.

Роман „Ако ти кажу да сам пао“ из 1973. године био је забрањен у Шпанији, али је зато у Мексику, где је и објављен, аутору донео државну награду за литературу. Марсе је такође сачувао коментар због чега му је цензурисан овај роман и прочитао га, уз лавину смеха присутних у публици. У том „извештају“ је „књижевни изгредник” Одељења за библиографску оријентацију – како се у оквиру Франкове полиције звало одељење задужено за пуританство у књижевности – нагласио да „чак и кад се избаце порнографске сцене, политички коментари, улични свет проститутки и хомосексуалаца, питање је да ли би имао вредност да се објави“.

Следе већ прослављени романи „Љубавник на два језика” и „Врач из Шангаја” из 1994, а по коме је касније режисер Фернандо Труеба снимио истоимени филм. Потом 2000. године излази роман Репови гуштера (Чигоја штампа, превод на српски Бранислава Ђорђевића). Неки од Марсеових познатих романа адаптирани су како за филмове, тако и за позоришне представе које су се с великим успехом играле у Шпанији, попут Последње поподне са Терезом (Чигоја штампа, превод на српски Немање Перишића), Девојчица у златним гаћицама (БИГЗ, 1984).

У врло духовитом разговору Марсе се осврнуо и на своје републиканско порекло и васпитање, од кога су можда издавачи могли да очекују, нарочито у послератним годинама, једног „писца радничке класе“, који ће у својој прози спонтано да напада богаташе са Монжуика. Марсе, међутим, наглашава да се одувек осећао ако не интелектуалцем, онда наратором, вечитим трагаоцем за добром причом, и за добро испричаном причом.

С друге стране, иако је велики заљубљеник у „књижевност са киоска“, која је одмалена будила у њему жеље за властитим авантурама, филм је био и остао његова вечита љубав и инспирација. Захваљујући очевим познанствима с „пацовима из подземља“ Барселоне (Марсеов други назив за ноћне портире, разводнике и благајнике на билетарницама), одмалена је имао приступ филмској уметности, која је, према њему, само још један вид умећа причања добрих прича. Чаплин, Реонар, Ланг, Де Сика, Буњуел, Трифо, Бардем, Берланга и Аскона, Хичкок и Китон – каже Марсе –  управо су остварили највиши ниво хармоније између стварности и снова, јер „стратегије писања у савременој новелистици управо имају корене у филмској уметности, у начину на који се сликом казује прича“.

 Сећање је један од битних чинилаца пишчевог стваралачког универзума, чак и кад оно није ни лепо ни пријатно, каже најновији лауреат „Сервантеса“. Многи су у том сећању препознали врсту колективног сећања на франкизам, за који сам писац истиче да је потпуно изменио говор, изменио речи и значење речи. „Службени говор је одузео праву и суштинску вредност језика“, а о томе је посведочио и прочитавши писмо цензора којим је прво било забрањено објављивање његовог романа Последње поподне са Терезом, да би потом у одређеном „чишћењу“ речи и израза, и како је писац истакао, не оних које су можда имале политичку конотацију, већ оних које су имале еротску садржину, било напокон омогућено штампање овог романа.