Хиљаде посетилаца у резиденцији Карола Првог

„Аутопортрет“ сликарке Катарине Ивановић настао је 1836. године. Увећана неколико десетина пута у односу на оригинал, ова слика је постала плакат који доминира централним простором у Букурешту, чувеном Улицом победе, Калеа викторијеи.

Ово место је сасвим сигурно културно срце румунског главног града јер се с једне стране улице налази грандиозна зграда Националног уметничког музеја Румуније, а с друге стране изузетни румунски Атенеум. Прва грађевина је од 1881. била званична резиденција румунског краља Карола Првог, а 1991. је у потпуности припала Националном уметничком музеју. С друге стране улице Викторијеи налази се неодољива и по лепоти јединствена неокласична грађевина са елементима француског утицаја Атенеум Романум – концертна дворана ретке архитектуре и још ређих акустичких својстава.

Плакат са портретом лепе и младе сликарке Катарине, која је с пажњом насликала своје висеће локне, своја благо спуштена гола рамена на која се наставља слап сребрнастог материјала њене хаљине, обавештавао је да је од 14. марта до 15. јуна 2009. у Букурешту, под високим покровитељством шефова држава Србије и Румуније, Тадића и Басескуа, одржана изложба Народног музеја из Београда под насловом „Један век српског сликарства, 1850–1950”.

Уз споменути „Аутопортрет“ који стоји на ударном зиду изложбеног простора у приземљу зграде Музеја, ту је приказано још 150 најзначајнијих дела српске ликовне уметности која су на бризи и чувању Народног музеја у Београду. Ту су грађански портрети, али и духовне теме Константина Данила; ту је Паја Јовановић с грандиозним делима какво је „Крунисање цара Душана“, али и портретима какав је онај краља Фердинанда од Румуније; ту су композиције традицији окренутих Уроша Предића и Ђорђа Крстића; ту су и слике у тамним тоновима сликара и песника Ђуре Јакшића, фантазмагорична, надреалистичка платна Милене Павловић Барили, узбудљиви „празни“ пејзажи и друмови Саве Шумановића; ту су поља узаврелих црвених божура пред Грачаницом Надежде Петровић; многобројна су и дела Милана Коњовића, Пеђе Милосављевића, Петра Лубарде, Мила Милуновића, на разне начине снажна и колоритна; ту је и понеки соцреализам Ђорђа Андрејевића Куна, апстрактна геометрија Александра Томашевића, конструктивизам Михајла В. Петрова, зенитистичке илустрације Бранка В. Пољанског...

Музеј у гостима Музеју

Овде у Букурешту, у самом центру румунске културе, није лако бити гост Музеја. Поставка букурештанског музеја је, већ и на први поглед, необично богата. Публика захтевна, заинтересована и пажљива. Видело се то још пре месец дана у Ноћи музеја, када су млади и стари и они између хрлили до јутра да виде све што још нису тако да се у неке од 11 отворених музеја те ноћи уопште није могло ући. Те ноћи се кроз Букурешт ишло на ролерима, бициклима или пешке, а до удаљених адреса могло се и посебним превозом.

Поставка коју излаже Национални уметнички музеј је импресивна и, за странца, неочекивано богата. Она, поред икона и других уметничких предмета из манастира Трансилваније, Валахије или Молдавије, поред скулптура у камену из средњег века, поред богате колекције оријенталне исламске, кинеске и јапанске уметности, поред галерије цртежа и примењене уметности, садржи и веома богату колекцију дела европске уметности. Већи део ове колекције, од преко 2.500 уметничких дела, припадао је некад румунском краљу Каролу Првом. Ту су дела Антонела да Месине, Јакопа Басана, Тинторета, Луке Ђордана, Бројгела, Рубенса или Ел Грека, али и свих других европских сликарских школа. И, наравно, ту су и дела класичне и савремене румунске уметности.

Уз грандиозну сталну поставку, Национални уметнички музеј приређује повремено тематске изложбе међу којима се, само у последње време, могла видети изложба о Ренеу Магриту или изложба византијских и поствизантијских икона из Грчке. У ту групу активности спада и организација изложбе српске уметности у сарадњи са Народним музејом из Београда.

Слике на путу кући

На дан затварања изложбе, 14. јуна, у салама у приземљу музеја још увек се кретало неколико десетина посетилаца. Била је недеља, време ручка. Ипак, нико није деловао као да жури. Понедељак је дан када музеј не ради, а људи који ће изложбу вратити у Београд већ су стигли у Букурешт.

Изложбу која је српску културу изванредно репрезентовала потписују аутори Љубица Миљковић, Петар Петровић, Гордана Станишић, Татјана Бошњак, који су истовремено и писци текстова за репрезентативни каталог. Тек тако, изложени у изванредном простору букурештанског музеја – добро рестаурирани, добро урамљени, добро осветљени, добро означени и добро контекстуализовани радови српске ликовне уметности добили су потребан блесак, димензију, значење. Неке од слика деловале су тако снажно као да их никад до тада нисмо видели.

Век између 1850. и 1950. био је дуг и стилски необично разноврстан. Сликарство које је Србија имала у то време данас је културни капитал с којим се може у свет. То доказује и ова добро осмишљена, добро организована, добро постављена и најзад, иако на крају не и најмање важно, од публике добро примљена изложба. Неслужбени подаци говоре да је изложбу у Букурешту видело скоро 10.000 посетилаца.

Народни музеј у Београду, иако код куће затворен у очекивању неопходне реконструкције, овде у Букурешту показао се као снажна институција, способна да професионално, модерно и организовано изнесе и достојно представи важне странице српске културе и уметности.

--------------------------------------------------------------

Два лица једне лепоте

У тренутку када стоји пред штафелајем, Катарина има 25 година, високо лепо затегнуто чело и врло сјајне проницљиве очи.

Постоје заправо две Катарине које сада посматрамо. Једна је она коју видимо, лепа и млада девојка, која је објекат посматрања уметника који је слика. Постоји и друга. Она је сликар, она ради, овековечује тренутак (своје) младости и то ради вешто, прецизно, с неоспорним талентом. Она се спрема на студије у Праг и Беч, пред њом је дуг живот који ће се завршити 1882. пошто ће, поред Београда и Париза у коме једно време живи, смрт дочекати у родном стоном Београду (Секешфехервар) у Мађарској. Катарина је прва жена чланица Српског ученог друштва, а неке њене слике сматрају се најбољим примерцима српског ликовног класицизма.

Она није само „маскота“ изложбе Народног музеја на гостовању у Букурешту већ и симбол снажне и еманциповане српске уметности.