Интелигенција у Србији је заћутала

Да ли је праксис, последњи велики марксистички филозофски правац бивше Југославије, потребан у 21. веку, и времену економске кризе изазване либералним капитализмом? У времену када се све чешће посеже за запостављеним делима Карла Маркса.

Интелектуалцима који су били окупљени око часописа „Праксис”, истакнутог гласила у току шездесетих и седамдесетих година прошлог века, марксизам, као филозофско промишљање света је неопходан, јер права, дубоко промишљена критика друштва, по њима, више не постоји.

Према речима Загорке Голубовић, главне уреднице „Праксиса”, и утемељивача антропологије на универзитетима бивше Југославије, часопис „Праксис” био је трн у оку Централног комитета, што је на крају и довело до гашења те, некада угледне публикације. На недавно одржаној трибини посвећеној „Праксису”, у београдском Дому омладине коју је организовао филозоф Ненад Даковић, Загорка Голубовић је  истакла да би из искуства „Праксиса” нови интелектуалци могли много да науче, а пре свега то да је неопходно прихватати лични ризик, како би дошло до резултата.

– Важно је истаћи да праксис није био јединствени филозофски правац који су у дело спроводили истомишљеници, као нека врста секте. Напротив, међу нама је било честих размимоилажења у ставовима, али је приступ био исти – рекла је Загорка Голубовић и истакла да је тада, у условима реалног социјализма, било готово немогуће окупити људе који желе да стварају дијалоге, што је и била основна идеја редакције часописа, која је чланке о друштвеним проблемима у СФРЈ писала под крилатицом Карла Маркса „Критика свега постојећег”.

Голубовићева је истакла да је у вези са „Праксисом” потребно разјаснити да часопис није био, како тврде злонамерни критичари, десна рука режима.

– „Праксис” је био прва едиција која је стварана апсолутно без икакве цензуре. Стварали смо слободно, али са ограничењима – објаснила је Загорка Голубовић.

Она је истакла да режиму Јосипа Броза никако није била по вољи активност „Праксиса”, и то илустровала на примеру Корчуланске летње школе, која је окупљала филозофе „Праксиса”. Иако је школа, захваљујући посетама праксисоваца, изазвала туристички бум у шездесетим годинама прошлог века, на крају је укинута под образложењем да квари туризам у тим крајевима.

– Зашто ми данас говоримо о „Праксису”? Зато што и у Енглеској, Француској и Америци говоре о Марксу. Ко данас узме у руке бројеве часописа, видеће колико је он актуелан. Едиција је штампана у време када је било великих притисака и цензуре, а данас се о друштвеним проблемима углавном ћути. Изгледа да је интелигенција у Србији заћутала – истакла је Загорка Голубовић.

Она је „замрзнуто” стање критике друштва упоредила са стањем у источној Европи средином прошлог века, када је постојао термин „унутрашња емиграција”, када су интелектуалци били начелно против режима, али пошто ничим нису могли да га промене, бирали су да не говоре.

Једна од особина „Праксиса”, која би по Голубовићевој свакако требало да буде примењена у 21. веку, јесте активистички део његовог деловања, јер се бавио критиком у теорији, али и практичном критиком друштва у којем је настајао, што, према њеном тврђењу, данас не постоји.

– Својим доследним ставом изазивали смо бес режима, и наилазили смо на отпор интелектуалаца који су управо били ћутолози – тврди Загорка Голубовић.

Голубовићева се осврнула и на студентске протесте 1968. године, рекавши да их је покренула група ортодоксних марксиста, који нису били за дијалог.

У успехе часописа „Праксис” Голубовићева убраја и критичке текстове који су писани о национализму, што се режиму није свиђало.

– Из нашег рада могла би да се извуче поука да без ризика ништа добро не може да се уради, и то је оно што препоручујем новим филозофима – рекла је Загорка Голубовић упозоривши да се слој интелектуалаца истањио, те да већина њих само жели удобну директорку фотељу.

Одговарајући на питања слушалаца на трибини, Загорка Голубовић је закључила да антиглобалистички покрет, који би могао да се сврста у активну критику капитализма, не представља критику друштва, јер не нуди никакво решење, и да би евентуално неки алтерглобалистички покрет могао да буде оно што је био „Праксис” у току шездесетих година прошлог века.

– Не кажем да је „Праксис” примењив у смислу актуелности, говорила сам о критичком приступу друштву, који, тврдим, не постоји – истакла је Загорка Голубовић.

На питање новинара како је дошло до раслојавања праксисоваца приликом распада бивше Југославије, осврнула се и на лик и дело Михаила Марковића, још једног истакнутог праксисовца, који је  приступио Социјалистичкој партији Србије.

– Не слажем се да је било раслојавања, као што сам већ рекла, у „Праксису” је било много различитих мишљења, ми смо се често размимоилазили, а са Марковићем се нисам слагала ни онда. Када сам га једном питала како је могао да постане „милошевићевац”, он ми је одговорио да ће Милошевић спасити социјализам – рекла је Загорка Голубовић.

Станко Стаменковић

----------------------------------------------------------------

Михаило Марковић: Мој политички ангажман повезан је са идејама „Праксиса”

(/slika2)Михаило Марковић, филозоф, аутор програма Социјалистичке партије Србије, један од потписника меморандума САНУ, свакако је један од најконтроверзнијих припадника редакције часописа „Праксис”. Загорка Голубовић и он су кренули са истих позиција, да би приликом распада Југославије, Голубовићева остала дисидент, док је Марковић приступио СПС-у. Занимљиво, обоје се слажу у једном, суштинском питању њиховог рада у току постојања часописа, од 1965. до 1975. године: часопис је био борбен, друштвено ангажован, и критиковао је, како је истакао Марковић, „бирократска изопачавања марксистичке мисли”.Марковић такође сматра  су  идеје „Праксиса” у 21. веку актуелније него у време лажног просперитета и владавине „новог светског поретка”

Зашто је „Праксис” био важан као друштвена појава?   

Његов друштвени значај је у томе што је довео у питање основне идеолошке принципе режима који је владао у Југославији, монопол политичке моћи Савеза комуниста, свођење велике ослободилачке идеје самоуправе на идеолошки мит, доживотну власт председника Тита, почетак транзиције социјализма у капитализам, под плаштом привредне реформе 1975. године… Часопис је стекао знатни углед међу интелектуалцима и омладином и утицао је на избијање студентске побуне 1968. године. Зато је он морао доћи у сукоб са тадашњим властима, и 1975. године био је забрањен, као и Корчуланска летња школа, коју карактеришу исти људи и исте идеје.

Како је дошло до гашења часописа „Праксис”?

Загребачкој редакцији је 1975. године политичко руководство Хрватске саопштило да се више неће толерисати ни издавање „Праксиса” ни одржавање Летње корчуланске школе. Тада се заједница „Праксис” поделила. Њен загребачки део, са изузетком Рудија Супека, прихватио је да је то крај часописа и летње школе. Београдски део, са изузетком Андрије Крешића и Миладина Животића, одлучио је да часопис и даље издаје, макар и у иностранству. Нађен је врло угледан издавач (Блеквелс у Оксфорду), и часопис је, без икакве материјалне помоћи, захваљујући бесплатном раду уредника и сарадника, као и довољном броју претплатника, излазио још читаву деценију, под именом „Praksis international”.

Да ли Ваш политички ангажман у току деведесетих година има везе са „Праксисом”?

Моје политичко ангажовање тада јесте било у складу са идејама „Праксиса”, и радо бих полемисао са онима који би то желели да оспоре. Потребне су, разуме се, дистинкције. Најпре, моје политичко ангажовање у току деведесетих има бар три различита периода. Године 1990. прихватио сам нову Социјалистичку партију Србије и пристао да пишем за њу програмске основе. Оне су допуњене 1992. године. Може се лако доказати да тај програм потпуно почива на хуманистичким идејама Маркса и „Праксиса”. Већ 1992. године више нисам потпредседник СПС-а. Долази до постепеног отуђивања, јер се од програма у све већој мери одступа. Године 1994. водим јавну полемику са Миром Марковић и 1995. године јавно критикујем Слободана Милошевића. У новембру 1995. сам одстрањен са свих функција у СПС-у.

Друго је питање какве би биле идеје „Праксиса” о националним сукобима у Југославији, да је он још постојао деведесетих година. Тај проблем шездесетих година нисмо имали, јер смо сви били Југословени. Али већ 1961. године, Тито је изјавио да се не може бити Југословен по националности и да је он лично Хрват. Већ 1972. године смо на захтев колега из Загреба морали да Југословенско филозофско друштво претворимо у Савез републичких филозофских друштава Југославије. Деведесетих година би у духу Марксових хуманистичких идеја било могуће рећи једино да сваки народ има право да се бори за равноправност и против националног угњетавања. Али, шта то у пракси значи, нисмо се ни ми у Београду могли сложити.   

С. Б. С.