Inteligencija u Srbiji je zaćutala

Da li je praksis, poslednji veliki marksistički filozofski pravac bivše Jugoslavije, potreban u 21. veku, i vremenu ekonomske krize izazvane liberalnim kapitalizmom? U vremenu kada se sve češće poseže za zapostavljenim delima Karla Marksa.

Intelektualcima koji su bili okupljeni oko časopisa „Praksis”, istaknutog glasila u toku šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, marksizam, kao filozofsko promišljanje sveta je neophodan, jer prava, duboko promišljena kritika društva, po njima, više ne postoji.

Prema rečima Zagorke Golubović, glavne urednice „Praksisa”, i utemeljivača antropologije na univerzitetima bivše Jugoslavije, časopis „Praksis” bio je trn u oku Centralnog komiteta, što je na kraju i dovelo do gašenja te, nekada ugledne publikacije. Na nedavno održanoj tribini posvećenoj „Praksisu”, u beogradskom Domu omladine koju je organizovao filozof Nenad Daković, Zagorka Golubović je  istakla da bi iz iskustva „Praksisa” novi intelektualci mogli mnogo da nauče, a pre svega to da je neophodno prihvatati lični rizik, kako bi došlo do rezultata.

– Važno je istaći da praksis nije bio jedinstveni filozofski pravac koji su u delo sprovodili istomišljenici, kao neka vrsta sekte. Naprotiv, među nama je bilo čestih razmimoilaženja u stavovima, ali je pristup bio isti – rekla je Zagorka Golubović i istakla da je tada, u uslovima realnog socijalizma, bilo gotovo nemoguće okupiti ljude koji žele da stvaraju dijaloge, što je i bila osnovna ideja redakcije časopisa, koja je članke o društvenim problemima u SFRJ pisala pod krilaticom Karla Marksa „Kritika svega postojećeg”.

Golubovićeva je istakla da je u vezi sa „Praksisom” potrebno razjasniti da časopis nije bio, kako tvrde zlonamerni kritičari, desna ruka režima.

– „Praksis” je bio prva edicija koja je stvarana apsolutno bez ikakve cenzure. Stvarali smo slobodno, ali sa ograničenjima – objasnila je Zagorka Golubović.

Ona je istakla da režimu Josipa Broza nikako nije bila po volji aktivnost „Praksisa”, i to ilustrovala na primeru Korčulanske letnje škole, koja je okupljala filozofe „Praksisa”. Iako je škola, zahvaljujući posetama praksisovaca, izazvala turistički bum u šezdesetim godinama prošlog veka, na kraju je ukinuta pod obrazloženjem da kvari turizam u tim krajevima.

– Zašto mi danas govorimo o „Praksisu”? Zato što i u Engleskoj, Francuskoj i Americi govore o Marksu. Ko danas uzme u ruke brojeve časopisa, videće koliko je on aktuelan. Edicija je štampana u vreme kada je bilo velikih pritisaka i cenzure, a danas se o društvenim problemima uglavnom ćuti. Izgleda da je inteligencija u Srbiji zaćutala – istakla je Zagorka Golubović.

Ona je „zamrznuto” stanje kritike društva uporedila sa stanjem u istočnoj Evropi sredinom prošlog veka, kada je postojao termin „unutrašnja emigracija”, kada su intelektualci bili načelno protiv režima, ali pošto ničim nisu mogli da ga promene, birali su da ne govore.

Jedna od osobina „Praksisa”, koja bi po Golubovićevoj svakako trebalo da bude primenjena u 21. veku, jeste aktivistički deo njegovog delovanja, jer se bavio kritikom u teoriji, ali i praktičnom kritikom društva u kojem je nastajao, što, prema njenom tvrđenju, danas ne postoji.

– Svojim doslednim stavom izazivali smo bes režima, i nailazili smo na otpor intelektualaca koji su upravo bili ćutolozi – tvrdi Zagorka Golubović.

Golubovićeva se osvrnula i na studentske proteste 1968. godine, rekavši da ih je pokrenula grupa ortodoksnih marksista, koji nisu bili za dijalog.

U uspehe časopisa „Praksis” Golubovićeva ubraja i kritičke tekstove koji su pisani o nacionalizmu, što se režimu nije sviđalo.

– Iz našeg rada mogla bi da se izvuče pouka da bez rizika ništa dobro ne može da se uradi, i to je ono što preporučujem novim filozofima – rekla je Zagorka Golubović upozorivši da se sloj intelektualaca istanjio, te da većina njih samo želi udobnu direktorku fotelju.

Odgovarajući na pitanja slušalaca na tribini, Zagorka Golubović je zaključila da antiglobalistički pokret, koji bi mogao da se svrsta u aktivnu kritiku kapitalizma, ne predstavlja kritiku društva, jer ne nudi nikakvo rešenje, i da bi eventualno neki alterglobalistički pokret mogao da bude ono što je bio „Praksis” u toku šezdesetih godina prošlog veka.

– Ne kažem da je „Praksis” primenjiv u smislu aktuelnosti, govorila sam o kritičkom pristupu društvu, koji, tvrdim, ne postoji – istakla je Zagorka Golubović.

Na pitanje novinara kako je došlo do raslojavanja praksisovaca prilikom raspada bivše Jugoslavije, osvrnula se i na lik i delo Mihaila Markovića, još jednog istaknutog praksisovca, koji je  pristupio Socijalističkoj partiji Srbije.

– Ne slažem se da je bilo raslojavanja, kao što sam već rekla, u „Praksisu” je bilo mnogo različitih mišljenja, mi smo se često razmimoilazili, a sa Markovićem se nisam slagala ni onda. Kada sam ga jednom pitala kako je mogao da postane „miloševićevac”, on mi je odgovorio da će Milošević spasiti socijalizam – rekla je Zagorka Golubović.

Stanko Stamenković

----------------------------------------------------------------

Mihailo Marković: Moj politički angažman povezan je sa idejama „Praksisa”

(/slika2)Mihailo Marković, filozof, autor programa Socijalističke partije Srbije, jedan od potpisnika memoranduma SANU, svakako je jedan od najkontroverznijih pripadnika redakcije časopisa „Praksis”. Zagorka Golubović i on su krenuli sa istih pozicija, da bi prilikom raspada Jugoslavije, Golubovićeva ostala disident, dok je Marković pristupio SPS-u. Zanimljivo, oboje se slažu u jednom, suštinskom pitanju njihovog rada u toku postojanja časopisa, od 1965. do 1975. godine: časopis je bio borben, društveno angažovan, i kritikovao je, kako je istakao Marković, „birokratska izopačavanja marksističke misli”.Marković takođe smatra  su  ideje „Praksisa” u 21. veku aktuelnije nego u vreme lažnog prosperiteta i vladavine „novog svetskog poretka”

Zašto je „Praksis” bio važan kao društvena pojava?   

Njegov društveni značaj je u tome što je doveo u pitanje osnovne ideološke principe režima koji je vladao u Jugoslaviji, monopol političke moći Saveza komunista, svođenje velike oslobodilačke ideje samouprave na ideološki mit, doživotnu vlast predsednika Tita, početak tranzicije socijalizma u kapitalizam, pod plaštom privredne reforme 1975. godine… Časopis je stekao znatni ugled među intelektualcima i omladinom i uticao je na izbijanje studentske pobune 1968. godine. Zato je on morao doći u sukob sa tadašnjim vlastima, i 1975. godine bio je zabranjen, kao i Korčulanska letnja škola, koju karakterišu isti ljudi i iste ideje.

Kako je došlo do gašenja časopisa „Praksis”?

Zagrebačkoj redakciji je 1975. godine političko rukovodstvo Hrvatske saopštilo da se više neće tolerisati ni izdavanje „Praksisa” ni održavanje Letnje korčulanske škole. Tada se zajednica „Praksis” podelila. Njen zagrebački deo, sa izuzetkom Rudija Supeka, prihvatio je da je to kraj časopisa i letnje škole. Beogradski deo, sa izuzetkom Andrije Krešića i Miladina Životića, odlučio je da časopis i dalje izdaje, makar i u inostranstvu. Nađen je vrlo ugledan izdavač (Blekvels u Oksfordu), i časopis je, bez ikakve materijalne pomoći, zahvaljujući besplatnom radu urednika i saradnika, kao i dovoljnom broju pretplatnika, izlazio još čitavu deceniju, pod imenom „Praksis international”.

Da li Vaš politički angažman u toku devedesetih godina ima veze sa „Praksisom”?

Moje političko angažovanje tada jeste bilo u skladu sa idejama „Praksisa”, i rado bih polemisao sa onima koji bi to želeli da ospore. Potrebne su, razume se, distinkcije. Najpre, moje političko angažovanje u toku devedesetih ima bar tri različita perioda. Godine 1990. prihvatio sam novu Socijalističku partiju Srbije i pristao da pišem za nju programske osnove. One su dopunjene 1992. godine. Može se lako dokazati da taj program potpuno počiva na humanističkim idejama Marksa i „Praksisa”. Već 1992. godine više nisam potpredsednik SPS-a. Dolazi do postepenog otuđivanja, jer se od programa u sve većoj meri odstupa. Godine 1994. vodim javnu polemiku sa Mirom Marković i 1995. godine javno kritikujem Slobodana Miloševića. U novembru 1995. sam odstranjen sa svih funkcija u SPS-u.

Drugo je pitanje kakve bi bile ideje „Praksisa” o nacionalnim sukobima u Jugoslaviji, da je on još postojao devedesetih godina. Taj problem šezdesetih godina nismo imali, jer smo svi bili Jugosloveni. Ali već 1961. godine, Tito je izjavio da se ne može biti Jugosloven po nacionalnosti i da je on lično Hrvat. Već 1972. godine smo na zahtev kolega iz Zagreba morali da Jugoslovensko filozofsko društvo pretvorimo u Savez republičkih filozofskih društava Jugoslavije. Devedesetih godina bi u duhu Marksovih humanističkih ideja bilo moguće reći jedino da svaki narod ima pravo da se bori za ravnopravnost i protiv nacionalnog ugnjetavanja. Ali, šta to u praksi znači, nismo se ni mi u Beogradu mogli složiti.   

S. B. S.