Арапи гледају Иран с надом и страхом

Арапске државе које се граниче с Ираном деценијама се боје свог шиитског суседа, страхујући од револуционарне реторике Техерана, али и од популарности коју ова исламска република због оштре критике Израела ужива код многих Арапа. Иако би Саудијској Арабији зато одговарало да се садашња политичка криза у Ирану настави и да ова земља буде додатно дестабилизована, режим у Ријаду се у исто време плаши слика са улица Техерана.

„Мислим да је већина арапских влада забринута због народних демонстрација јер их оне у неку руку подсећају на сопствену рањивост. На другој страни, за арапску јавност је ово охрабрујуће”, каже за „Кришчен сајенс монитор” политиколог и стручњак за Иран Томас Матер.

Ако би протести у Техерану и довели до промене режима и постављања владе која би била прихватљивија за арапске државе, процес којим би се до тога дошло био би снажан пример грађанске акције од које аутократски режими највише страхују.

„Египат, Саудијска Арабија и друге земље са ауторитарним режимима боје се нарочито метода које демонстранти користе, јер се они лако могу применити на другим местима. Поклич „Алаху акбар” са кровова могао би да се зачује широм Блиског истока”, објашњава Набил Абдел Фатах из држави блиског Центра за политичке и стратешке студије „Ахрам” у Каиру. Од почетка демонстрација због наводне крађе гласова у Ирану, људи ноћу излазе на терасе станова и на кровове зграда и узвикују „Бог је велики”, што се у овом обиму последњи пут дешавало за време револуције против шаха 1979. године.

Треба ипак напоменути да су арапске државе биле резервисане према Ирану и пре него што је он постао те„ократска држава” и да Арапи дуго гаје неповерење према шиитским Персијанцима с којима не деле ни порекло ни нека верска уверења. Недуго после доласка Хомеинија на власт, Ирак је на наговор Сједињених Америчких Држава напао Иран, а ирачку војску обилато су финансирале Саудијска Арабија и друге богате државе у Персијском заливу. До данас се те земље боје да би Техеран могао да из„везе револуцију”, а краљевска кућа Сауда има посебан разлог за бојазан, јер у Источној покрајини Саудијске Арабије (центру нафтне индустрије) живи много шиита.

Уз то, Иран одржава одличне односе са палестинским Хамасом и либанским хезболасима које финансира и дотура им оружје како би се борили против јеврејске државе. То отежава постизање мировног споразума на Блиском истоку, а немир је последњих година у арапске државе унела и тежња Техерана да овлада нуклеарном технологијом.

„Ако би Иран и Запад имали ближи однос или дијалог, онда би Техеран имао главну позицију у арапском свету и у Персијском заливу, а то је претња интересима арапских држава. Иран тридесет година покушава да извезе своју револуцију и никад није успео... али ови протести су као други талас – само што су њима циљ поштени избори”, објашњава за „Кришчен сајенс монитор” Есам ел Еријан, шеф одсека за политичка питања у друштву Муслиманске браћа, главном опозиционом покрету у Египту.

Мада су сунити, припадници Муслиманске браће често с одобравањем говоре о исламској природи државе у Ирану и о критикама које званични Техеран упућује на рачун Израела. Последњи догађаји у Ирану могу зато бити путоказ Муслиманској браћи у борби за већа политичка права и слободне изборе у Египту, којим деценијама аутократски влада Хосни Мубарак.

В. Радомировић