Arapi gledaju Iran s nadom i strahom

Arapske države koje se graniče s Iranom decenijama se boje svog šiitskog suseda, strahujući od revolucionarne retorike Teherana, ali i od popularnosti koju ova islamska republika zbog oštre kritike Izraela uživa kod mnogih Arapa. Iako bi Saudijskoj Arabiji zato odgovaralo da se sadašnja politička kriza u Iranu nastavi i da ova zemlja bude dodatno destabilizovana, režim u Rijadu se u isto vreme plaši slika sa ulica Teherana.

„Mislim da je većina arapskih vlada zabrinuta zbog narodnih demonstracija jer ih one u neku ruku podsećaju na sopstvenu ranjivost. Na drugoj strani, za arapsku javnost je ovo ohrabrujuće”, kaže za „Kriščen sajens monitor” politikolog i stručnjak za Iran Tomas Mater.

Ako bi protesti u Teheranu i doveli do promene režima i postavljanja vlade koja bi bila prihvatljivija za arapske države, proces kojim bi se do toga došlo bio bi snažan primer građanske akcije od koje autokratski režimi najviše strahuju.

„Egipat, Saudijska Arabija i druge zemlje sa autoritarnim režimima boje se naročito metoda koje demonstranti koriste, jer se oni lako mogu primeniti na drugim mestima. Poklič „Alahu akbar” sa krovova mogao bi da se začuje širom Bliskog istoka”, objašnjava Nabil Abdel Fatah iz državi bliskog Centra za političke i strateške studije „Ahram” u Kairu. Od početka demonstracija zbog navodne krađe glasova u Iranu, ljudi noću izlaze na terase stanova i na krovove zgrada i uzvikuju „Bog je veliki”, što se u ovom obimu poslednji put dešavalo za vreme revolucije protiv šaha 1979. godine.

Treba ipak napomenuti da su arapske države bile rezervisane prema Iranu i pre nego što je on postao te„okratska država” i da Arapi dugo gaje nepoverenje prema šiitskim Persijancima s kojima ne dele ni poreklo ni neka verska uverenja. Nedugo posle dolaska Homeinija na vlast, Irak je na nagovor Sjedinjenih Američkih Država napao Iran, a iračku vojsku obilato su finansirale Saudijska Arabija i druge bogate države u Persijskom zalivu. Do danas se te zemlje boje da bi Teheran mogao da iz„veze revoluciju”, a kraljevska kuća Sauda ima poseban razlog za bojazan, jer u Istočnoj pokrajini Saudijske Arabije (centru naftne industrije) živi mnogo šiita.

Uz to, Iran održava odlične odnose sa palestinskim Hamasom i libanskim hezbolasima koje finansira i dotura im oružje kako bi se borili protiv jevrejske države. To otežava postizanje mirovnog sporazuma na Bliskom istoku, a nemir je poslednjih godina u arapske države unela i težnja Teherana da ovlada nuklearnom tehnologijom.

„Ako bi Iran i Zapad imali bliži odnos ili dijalog, onda bi Teheran imao glavnu poziciju u arapskom svetu i u Persijskom zalivu, a to je pretnja interesima arapskih država. Iran trideset godina pokušava da izveze svoju revoluciju i nikad nije uspeo... ali ovi protesti su kao drugi talas – samo što su njima cilj pošteni izbori”, objašnjava za „Kriščen sajens monitor” Esam el Erijan, šef odseka za politička pitanja u društvu Muslimanske braća, glavnom opozicionom pokretu u Egiptu.

Mada su suniti, pripadnici Muslimanske braće često s odobravanjem govore o islamskoj prirodi države u Iranu i o kritikama koje zvanični Teheran upućuje na račun Izraela. Poslednji događaji u Iranu mogu zato biti putokaz Muslimanskoj braći u borbi za veća politička prava i slobodne izbore u Egiptu, kojim decenijama autokratski vlada Hosni Mubarak.

V. Radomirović