Српске европске пропуснице

После свргавања Милошевића није било дилеме да Србија треба што пре да се нађе у друштву демократских земаља. Ту њену жељу здушно је тада подржала демократска Европа. Дилеме и застоји уследили су касније, као резултат неслагања унутар досовске коалиције о односу према националистичкој прошлости, с једне, и демократским реформама, с друге стране. Али и због неразумевања спољног фактора којом и каквом се политиком на најбољи начин помаже јачању демократије и сузбијању снага националистичке прошлости.

Косово је добар пример недовољног разумевања српских власти и међународног фактора. На путу те сарадње испречила су се два неповољна тока догађаја: камелеонски повратак политике претходног (Милошевићевог) режима на политичку сцену Србије и преокрет у америчкој политици према решавању статуса покрајине (од суштинске аутономије ка независности). У томе је, рекао бих, један од кључних разлога зашто је косовски проблем сада ескалирао до тачке усијања.

Неповољан ток збивања у вези са Косовом није, међутим, могао да Србију скрене са стратешког правца према Европској унији. Али је, без сумње, отварао неке дилеме. Једна од кључних јесте да ли су косовско питање и чланство у ЕУ међусобно повезани? За сада, ЕУ настоји да чланство Србије условљава искључиво изручивањем Ратка Младића Хашком трибуналу. Мада је недавном изјавом француског министра спољних послова Бернара Кушнера Београду упућена порука да би решење косовског питања олакшало приступ Србије Унији. На тај начин се ставља до знања да ипак постоји нека "тајна веза" између та два питања. Косовски Гордијев чвор би, међутим, можда могао успешно да буде разрешен уколико Европа буде у стању да изнедри неко европско решење за Косово, којем би приволела и САД, и коме би Београд требало да иде у сусрет.

Друга је значајна дилема колико је приступ Србије ЕУ условљен претходним учлањењем у НАТО. Шеф делегације Европске комисије у Београду Жозеф Љоверас изричито је рекао да је државама западног Балкана улазак у НАТО – услов за пријем у ЕУ. Зашто се тај услов тражи само од земаља западног Балкана, иако неке чланице ЕУ (Аустрија, Шведска, Финска, Ирска) нису у чланству војне организације? Насупрот Љоверасу, бивши француски министар одбране Ален Ришар тврди да принципи ЕУ не допуштају такву врсту условљавања. Неуобичајено је, доиста, да војна легитимација буде пропусница за политичко-економске асоцијације. Зар не би требало да је обратно – претходно учлањење у унију држава, па онда, евентуално, у војни савез?

У време најновијих варничења између светских сила особито је важно и да актуелна власт не допусти да се Србија претвара у полигон обнављања "хладног рата" између САД и Русије. То не прижељкују ни Москва ни Вашингтон, упркос учесталим међусобним неслагањима у новије време (ракетни штит, Иран, Косово...). Уместо острашћеног сврставања и поделе света на "силе добра" и "силе зла", требало би имати у виду: прво, да је у САД у току преиспитивање принципа на којима се заснива актуелно светско лидерство, у којем централно место заузимају захтеви да се досадашња "тврда" спољна политика, ослоњена на војну премоћ, замени "меком" политиком заснованом на америчким либералним вредностима; друго, уједињењу Европе не погодује хладноратовска конфронтација САД и Русије, не само из енергетских разлога; треће, у Русији се не заборавља како је војно моћни Совјетски Савез изгубио битку са Америком на животним питањима (људске слободе, животни стандард). Тешко је поверовати да би та земља поново ризиковала сличан слом. Русији, пре него повратак у ауторитарно-империјалну прошлост, више одговара економско снажење и демократски преображај, јер јој једино такав смер може обезбедити статус глобалне силе.

Ако је Европској унији стало до добрих суседских односа и стратешког партнерства са Русијом (недавна изјава Солане), зашто би Србија била мање заинтересована за слично? Њен стратешки циљ – учлањење у ЕУ сасвим је компатибилан с развојем добрих односа са Русијом. Превише се пушта машти на вољу ако се поклапање руских и српских интереса у вези са Косовом узима као неспорни доказ да сигурно клизимо у статус руске губерније. У историјској свести српског човека, и поред свих турбуленција протеклих година, ипак је сачувано нешто од отпора према сателитском потчињавању земље.

Несумњива је истина да се данашњи положај Србије у највећој мери одређује у троуглу САД, ЕУ, Русија. Али не до краја. Њена спољна политика морала би много више него у последњих петнаестак година да негује свестране везе и сарадњу са земљама у развоју. Не само из економских разлога, већ због чињенице да расте њихова међународна улога. Иако је нестанком биполарног система опао утицај несврстаних земаља, Србији не би било сувишно да не само обнови већ и да појача сарадњу са тим земљама, ослањајући се и на стечени морални капитал бивше СФРЈ у тој области...

Најзад, у стратегији спољне политике Србије посебно место треба да има њено залагање за јачање улоге УН у светским пословима. Без УН свет би био далеко несигурније место живљења. Алтернатива Уједињеним нацијама је приватизација човечанства од стране "концерта великих сила" коју смо имали у 19. и почетком 20. века.