Швеђани на челу Европске уније

„Србија од шведског председавања Европском унијом прво може да очекује Карла Билта, шведског министра, који има богато искуство са Балкана и познат је по својим уравнотеженим ставовима према овом региону”, каже проф. Предраг Симић, доскорашњи амбасадор Србије у Француској.

Ксенија Миливојевић, саветница за европске интеграције потпредседника владе Србије Божидара Ђелића, каже да улога председавајућег није небитна, јер „има могућност да утврђује агенду састанака ЕУ, с тим што се увек то ради уз претходни договор са осталим државама чланицама”. Објашњавајући да ће Србија на тој агенди бити у оквиру приоритета који се односи на екстерне односе ЕУ, она истиче да се до краја шведског председавања очекује одлука о укидању виза за Србију, Македонију и Црну Гору.

И Симић сматра да ће Шведска, у току свог председавања, вероватно привести крају питање белог шенгена, да ће отворити питање ратификације трговинског споразума са Србијом, да ће у овом периоду бити инфраструктурних пројеката из фондова ЕУ.

Душан Рељић, истраживач Немачког института за међународне односе и безбедност у Берлину, каже, међутим, да „не треба везивати посебна очекивања за поједине земље”. Поједине земље можда могу нешто мало да убрзају или успоре тај процес, „али, то је мање битно у односу на опште стање политичких и економских односа, како унутар ЕУ тако и глобално посматрано”.

Наводећи да у Унији тренутно влада економска криза која има јаке финансијске одразе на буџете појединих земаља, он каже да се то одражава и на политичку спремност око проширења. Криза доводи и до пораста незапослености. Рељић каже да је у таквим условима тешко објаснити становништву да треба ширити ЕУ и перспективно отворити домаће тржиште радне снаге за радну снагу из, рецимо, земаља западног Балкана.

Он подсећа и на то да је проширење ЕУ увек био процес који је у својој суштини имао стратешке и безбедносне циљеве. Стога он не верује да ЕУ од тог циља може да одустане и да каже да је не занима стабилност подручја на којем је у Европи била највећа криза у последњих 20 година, после пада Берлинског зида. „ЕУ има интерес да обезбеди мирнацеломконтиненту. А, најефикасније средство које она нарасполагању у својој спољној политици јесте ширење, што је Карл Билт и рекао на својој конференцији за штампу”, каже овај експерт.

„Политикини” саговорници су оптимисти у вези са деблокадом споразума. „ЕУ и Холандија ће наћи „некакав компромис” око Србије који ће умешаним странама омогућити да сачувају свој углед. Постепено ступање на снагу Прелазног споразума би вероватно било једно од таквих решења”, каже Рељић, наводећи да ни санкције УНСрбији нису биле својевременоукинуте одједном. Није у интересу ЕУ да њени односи са Србијом буду трајно блокирани, а инсистирање Холандије на хапшењу и изручењу Ратка Младића другоразредно питање у односу на безбедносни интерес ЕУ.

Миливојевићева наглашава да се Србија нада да ће Шведска управо то питање ставити на дневни ред првог нараденог састанка Савета министара, крајем јула.

Иначе, проф. Симић оцењује да је у овом тренутку у ЕУ прилично популарна идеја да се земље западног Балкана приме у „пакету”. Логика у Унији је отприлике следећа: „Словенци блокирају Хрвате. Ако примимо Хрвате, они ће блокирати Србе. Ако примимо Србе, они ће блокирати Косово”.

С тим у вези, Рељић примећује да су у Хрватској препознали опасност да буду осумњичени да ће покушати да се према Србији понашају као Словенци према њима, па су зато Санадер и Месић у новије време више пута поновили да им тако нешто не пада на памет. „Но, наредне године су председнички избори у Хрватској, а ни владе нису вечите”, примећује Рељић.

Према његовим речима, до пријема у „пакету” неће доћи, „из идеолошких разлога” јер би биле награђене оне земље које се нису посебно добро припремиле за улазак у ЕУ, а кажњене оне државе које су су напрегле. Али ће, у сваком случају, инструменти ширења, преузети из ранијих кругова ширења ЕУ, бити преиспитани. „Уколико ЕУ не успе да заврши тај процес, губи своју веродостајност као играч на међународној сцени, као ентитет који има своју заједничку спољну политику”, уверен је он.

Не треба, каже Миливојевић, да се бавимо тиме да ли ћемо ући у неком „пакету” или не. „Јер, без обзира на то какву ће коначну политичку одлуку донети ЕУ, да ли ће примити једну или више земаља истовремено, испуњеност критеријума се индивидуално процењује, за сваку земљу”.

„Деблокада Лисабонског споразума, у случају позитивног референдума у Ирској, а за време шведског председавања, могла би да створи битно позитивнију атмосферу у ЕУ и веће шансе Балкана да у неко догледно време стигну до чланства у Унији”, мисли проф. Симић.