Велико спремање

Деца нас увалила у посао. Позвала нам госте у кућу. Гомилу клинаца које су упознали у међународном спортском кампу пре две године. Умало да направим русвај, само ми гости фале. Пас нема за шта да нас уједе, а ми сад треба да глумимо благостање и да будемо љубазни и фини домаћини пред белосветском булументом. „Немој да си задрт, ћале, обнови мало енглески”, каже ми син преко монитора, „да не бих пријатељима морао да кажем да си глувонем...”

Какав црни енглески, немам шта да обнављам. Нисам му никад рекао да знам само реплике из каубојских филмова: „Ај шут ју!”; „Џееек, лук д Индијенс!”; „Џон, ју блади олд фул”... Руски се некад учио. Загрлимо се, цео разред, па се зањишемо: „...Ви-ха-ди-ила на берег Каћуша...”; или: „Јес ли б знаљи виииии как мње да-ра-гиииии падмасковније вје-че-раааа...” Толико сам у школи добро научио да се споразумевам да сам једном залуталом Бугарину камионџији који ме је упитао где је излаз за Ниш, после неуспелог покушаја пантомимом, мелодично одговорио: „Рррррјабинушка маја...” „А бе, батко...” шофер се ухватио за главу и дао гас према центру. Од тада више не проговарам на „првом страном језику”, само понекад зазвиждим „Каљинку”. Онако, у себи, да ме жеља мине.

Не желим улогу задртог ћалета. И сам сам некад волео рој. Јато. Крдо. Да нас је што више у једном собичку. Да се знојимо и мувамо. Нека се дечица друже, макар ја био и глувонем. Глуваћа иначе већ поодавно изигравам – кад год ми потраже паре. „Нека их, нека се добро искачу, касније ће боље учити”, каже ми жена. Климам главом, повлађујемпаметници. Знам, чим прође то летње окупљање, биће све као раније. Пошто се клинци изалауфају, вратићемо се уобичајеном животу – пас додуше и даље неће имати за шта да нас уједе, али ће они бар имати елана за књигу. Решио сам да помогнем. Надалеко сам познат као гостољубив. Кад су већ позвали друштво, нек им буде фино, удобно и нека буду – безбедни...

Започели смо велико спремање. Док је женски део екипе задужен да „преврне кућу наопако”, син и ја смо решили да уклонимо депонију која је никла тик уз капију. Узели смо лопате и месец дана колицима превозили хрпе ђубрета у доњи део улице. Тамо нема породичних зграда, само ледина иза бензинске пумпе. Неки суграђани приметили да кокамо смеће у коров, па пришли. Таман помислих „биће белаја”, кад – и они довукли свој отпад! И њима стижу гости!

Умили смо улаз, поткресали живу ограду, засадили руже. „Добре виле” средиле гардеробере, истресле и опрале тепихе, прозоре, завесе, ожицале паркет, намотале паучину са плафона. Све сија. Хрчка Шабија и хрчкицу Касандру оградили смо у ћошку дневне собе. Купили им нов кавез. Неће около разбацивати зрневље и навлачити „крпице” под сточић као што су навикли. Нека и љубимци мало трпе. Шта је то дванаест дана! Кад гостима видимо леђа, нека вршљају опет колико год хоће по целој кући.

Баба је задужена за безбедност. Наместила шпијунке свуд по стану. Лажне покретне зидове. Специјална огледала кроз која ће посматрати дечје игре. Умрежила се с пензосима из краја, инсталирали камере, озвучили гостинске собе, трпезарије, кухиње, паркове, игралишта... Надзорни видео-центар је у месној заједници. Одређена су даноноћна дежурства. „Стара школа” ништа не препушта случају.

Попустљив сам, не могу да одолим наследницима. Интензивно „обнављам енглески”. Уби ме каубојски акценат. „Нека виси Педро...”, сричем док по петнаести пут гледам један те исти вестерн, „ако нам донесе свињски грип”. Син и ћерка чују да сам се превише занео, да „спикам” на српском. „Немој да си пипнуо Педра”, опомињу ме, „вирус нам је већ донео Перо, Јовов”. Смешкам се, нећу да им кварим задовољство. Спектакл с играњем, певањем и ватрометом већ се осећа у ваздуху. Биће бјутифул. А сад морам да прекинем. Ај маст гоу. Гости су пред вратима.