Јуче, на путу

У години када се низом чланака, репортажа, интервјуа и критика, новим издањима старих и објављивањем нових књига, и постављањима на сцену драма обележава 65. рођендан Петера Хандкеа у земљама немачког говорног подручја – и наша реномирана кућа Српска књижевна задруга издала је његову дневничку прозу под насловом "Јуче, на путу – записи од новембра 1987. до јула 1990". Путописи који то нису, аутобиографско дело без икаквих података о личном животу аутора, роман без фабуле, љубавна прича са срећним крајем и невидљивим актерима, драмски дијалози изван драмског оквира, књига с ембрионима прича, романа и есеја који ће се тек родити, проза која се својим хибридним садржајем и својом модернистичком формом опире позитивистичком сецирању, дневник који не води рачуна о данашњем, већ о прохујалом дану, збирка хаикуа који нису преломљени у стихове, опажање невидљивих нити видљивог света, рефлексије над проживљеним и прочитаним, чулним и заумним, час гномски афористична, час лирски разуђена, на средокраћи између згуснуте прецизности и асоцијативне ширине… Па ипак, колико год мука имали око дефинисања овог жанра, никакве муке немамо с његовим ишчитавањем: не један немачки критичар прогласио је ову прозу пишчевим ремек-делом: угледни "Die Zeit" месецима је, тако, држи на првом месту своје листе најбољих књига (не бестселера!) и пише како Хандке овде досеже сам врхунац свог умећа.

Спољни оквир књиге чине, дакле, путовања, непрестана, током три године, без иједног дужег боравка у једном месту, од Словеније преко Далмације и тадашњег Титограда, преко Битоља до грчког пророчишта Додоне, преко Пелопонеза, Египта, Париза, немачких градова, Бенелукса, Јапана, Аљаске, Португалије, по Пиринејима, Алпима, кроз Галицију, Каталонију, Француску, Аустрију, Шкотску, Италију, аутобусом, пешице, најчешће возом, преко океана и авионом. У Лондону се искрцава из џамбо-џета који узима нове путнике и истог дана експлодира изнад Локербија у Шкотској (позната афера са Либијом). Следећег јутра Хандке записује: "И сада за столовима, за доручком, седимо стишани ми који смо преживели."

Осим честих описа сакралних објеката, нарочито романичких цркава са увек другачије представљеним Јесејевим сном о породичном стаблу Исуса Христа, односно четрнаест колена од пророка Данила, редовно се јављају мисли о религији, из којих назиремо необичну, сасвим неканонску побожност писца према овом чудесном свету, блиску Гетеовом пантеизму који, кроз његову прозу, и за читаоца постаје још тајновитији, и истовремено још привлачнији. Стога је ово, пре свега, омаж пишчевој чежњи за новим местима, људима, причама, за птицама и пољским путевима, за језерима из детињства, за шумама које неће стићи да походи, планинским потоцима кроз које његова боса нога неће гацати у рано пролеће, маслинама Андалузије или плажама Атлантика, где ће спавати покривен небом, као у бајци, чежњи која осцилује између жеље да се свет доживи и истовремено овековечи путем писања.

"Јуче, на путу" јесте књига за споро читање, за размишљање, књига која захтева време за самосагледавање. Она сведочи о покушају да се ухвати онај тренутак свакодневице који нам најбрже измиче, иако нам је увек најближи: "Пред призором даљине дођох себи."