Како је пуковник постао балерина

Од нашег специјалног извештача
Беч – Пред отварање два највећа фестивала модерне игре у Аустрији – салцбуршког Зомерсцене и бечког Импулс танца – једна евроазијска продукција медије и публику посебно је испровоцирала. „Lovely Liquid Lounge”, пројекат настао у кооперацији трупе Ликвид лофт Криса Харинга (Златни лав за најбољи перформанс, Бијенале 2007) и плесне трупе Ђин Ћин има све шансе да постане хит летњег фестивалског програма. Карте за светску премијеру, којом је у четвртак отворен Зомерсцене, одавно су биле распродате. А следе нова извођења: у Бечу, Диселдорфу, Шпанији, Швајцарској и у Шангају.

Осмишљен као лаунџ сет из пет модула, у којима се преплићу музика, плес, примењена уметност и мода, „Lovely Liquid Lounge” је омаж кореографкињи Ђин Ћин, која је учесник, али не и један од аутора пројекта. Ликвид лофт је осмислио концепт базиран на животној причи једне необичне личности која је вишеструко узнемирила конзервативну Кину. Ђин Ћин био је први студент који је са стипендијом послат у САД, први Кинез коме је одобрена промена пола, прва неудата жена која је могла да усвоји дете, оснивач је прве приватне балетске трупе у Кини (1987) и шангајског интернационалног фестивала савремене игре.

До сарадње Харинга и Ћин није дошло случајно:

– Ђин Ћин је седела у жирију који нас је наградио Златним лавом на Бијеналу. Пошто јој се веома свидео наш перформанс, позвала нас је да гостујемо на њеном фестивалу у Шангају – описује Крис Харинг почетак ове занимљиве кооперације.

(/slika2)Гостовање Ликвид лофта у Кини Харинг пореди сафилмом „Изгубљени у преводу” Софије Кополе. Харинг не крије своје одушевљење самодисциплином и перфекционизмом кинеских играча:

– У Шангају смо добили прилику да одржимо плесну радионицу и ту је настала права лудница. Сарадња са азијским уметницима довела је до тако бизарне конгломерације култура и играчке технике, да сам схватио да морам да направим један пројекат са њима.

Концепт продукције „Lovely Liquid Lounge” базиран је на дуалитету полова и замени социјалних улога.

– Покушали смо да избегнемо претерану конфронтацију са полним идентитетом. Живот Ђин Ћин је већ неко време веома јасно дефинисан, она је у међувремену постала жена и мајка. Кроз све те приче и објашњавања прошла је небројено пута. Међутим, пошто је то што јесте, уникат, прича се неминовно враћа на трансформацију. Управо због тог њеног поларитета, наш пројекат је стварно досегао максимум. Концепт јесте наш, али фасцинира то што је Ћин нашу идеју прихватила веома отворено.

Опасност од понављања познатог решена је статичном улогом Ћин као „водитељке” која преузима нарацију. У току перформанса искрсавају теме које су непојмљиве за Европљане, а играче који причају само кинески координира и балансира Ћин.

Грешке у плејбеку су намерне, играч који би требало да пева на енглеском не разуме текст на који отвара уста.

– То је изванредно, јер се све време ради о лажирању света. Ми фалсификујемо њих, они фалсификују нас – објаснио је Харинг.

-----------------------------------------------------------

Ђин Ћин за „Политику”: Играти свој живот

Пре тачно три године кореографкиња Ђин Ћин је покренула интернационални Фестивал савремене игре у Шангају. Њена аутобиографија „Шангајски танго”, објављена 2006. са поднасловом „Мој живот као војника и играчице”, преведена је на неколико светских језика. Ђин Ћин је дала овај интервју специјално за „Политику”.

Учесник сте у представи о сопственом животу коју је конципирао неко други...

Пристала сам на сарадњу са Ликвид лофтом јер ме је Крисова продукција „Уметност завођења”, коју смо наградили у Венецији, потпуно „одувала”. Ликвид лофт ствара продукције са пуно интелигенције, кроз интеракцију свих елемената једног перформанса. Андреас Бергер компонује на лицу места, његова вештина креирања тренутка просто је невероватна.

Пошто смо Крис и ја веома различити у креативном процесу, мислим да резултат „LovelyLiquidLounge” не може бити неинтересантан. Скупљање материјала и усмеравање у доброј координацији су оно есенцијално, што не значи да нисмо прошли кроз безбројне дискусије о томе шта желимо да покажемо публици. Можда је у питању културолошки проблем?

У овој продукцији ради се о вишеструкој дуалности идентитета?

То је копи/пејст перформанс у коме се појављују интимни детаљи из моје прошлости. Нисмо желели да употребимо конкретне приче и креирали смо комплексну слагалицу од које публика може да створи слику коју жели. Ја сам мадам која држи клуб – причам приче које су невероватно вишеслојне, а рез је индикован укључивањем и искључивањем микрофона. У једном тренутку говорим о браку и везама, у другом о другачијим стварима, али јако нетеатрално.

У војсци сте стекли балетско образовање...?

Не само то. Чак сам догурала до чина пуковника! Кина се угледала на Совјетски Савез, тако да наша војска има најбоље могуће образовање у области спорта и уметности: плеса, акробатике, театра. Похађала сам војну уметничку академију на којој сам учила класични балет. Тек касније сам открила савремени плес, који је у Кини, наравно, било немогуће разрадити, уметност завођења, јер није колективне већ индивидуалне природе.

И поред добрих прилика за каријеру на Западу и вишегодишњег боравка у Њујорку, вратили сте се у Кину. Јесте ли били уплашени од реперкусија због вашег „животног стила”?

Када сам поново крочила ногом на кинеско тло, рекла сам себи – ово је моје културно наслеђе, овде могу нешто да променим. Никада се нисам плашила, али сам била забринута. Знала сам да поступам исправно, али да за то није прави тренутак. Желела сам да променим себе, а не свет око себе, а била ми је потребна мајчина подршка да постанем оно што сам данас. Моја породица је хтела да будем срећна, иако сам сигурна да је транссексуалност велики шок за сваког родитеља.

Шта мислите како ће Кинези реаговати на „Lovely Liquid Lounge”?

У комаду је много материјала према којем људи имају дистанцу и тема о којима се не прича – историја, реалне ситуације, отворена питања о ономе шта поседујемо и шта губимо. Једва чекам да видим реакцију публике у Кини.

Марина Бауер