Писац међу критичарима

Када је реч о нашој савременој књижевности, о ствараоцима и тумачима дела, незаобилазан је допринос критичара, есејисте, историчара књижевности и антологичара Мирослава Егерића. Но, када се посматра његово обимно и разноврсно научно дело, лирски есеји овог аутора остају у сенци студија и монографија, као и незаобилазних остварења из историје књижевности 19. и 20. века.

Егерићева лирска проза настала је највећим делом у младалачким данима, тематски везана за детињство и завичај. За лирским есејима "Молитва на Чегру" (1967) уследила је лирско-медитативна проза "Извор" (1980), због чега је назван писцем међу критичарима. Кад то кажемо, имамо у виду немали број аутора који су постали изучаваоци и тимачи књижевности, огледајући се претходно као ствараоци. С разлогом је запажено да се критика какву негује Мирослав Егерић разликује понајпре својим изразито књижевним својствима, односно да је његов критика и есејистика, у најлепшем смислу речи, управо литерарна. Наведеним делима и повременим изборима из њих видљива је његова наклоност и том виду стваралачког уобличења доживљаја живота и света, у шта изузетно уверава најновији избор у издању Завода за културу Војводине.

Одређен поетиком његовог лирског и медидативног исказа, призива драге ликове и призоре непосредно и једноставно, као првотни доживљај или као поетски спомен. Записи су очито настајали у несвојственим околностима као повод тренутка и као израз опредељивања, имајући другачију улогу од оне касније, када су објављени. Отуда естетички учинци варирају од текста до текста, наставши у једном даху, испод пера: антологијске, оне заиста изузетне, смењују прозе недовољно укроћених емоција и расутих детаља, мада све скупа заслужују високу оцену.

"Лирски есеји", објављени крајем прошле године, такође испољавају различите креативне тензије у распону од поетског до медитативног, драгоцени су управо због спонтаности којом су обликовани. Аутор се служи инвокацијом, дескрипцијом, контрастним описима природе, осећањем за лепоту моравског пејзажа.

Враћајући се пределима завичаја и детињства, андрићевски умно и емотивно, успешно их је сатворио, од чисто медитативних до молитвених.

Занимљиво је (и оправдано) да је, у својству приређивача, челно место уступио текстовима из друге књиге "Извор", а потом из прве књиге "Молитва на Чегру". За записе са Чегра карактеристична је извесна патетичност, али аутор није имао разлога да ублажава свој поетски израз: патетичност самог броја и трагичне судбине бојовника осмишљени су снажном емотивном интонираношћу, речито и сугестивно. Иако као лиричар не достиже суптилну експресивност поетских доприноса Васка Попе и Бранка Миљковића, даје неочекиване резултате.

Мирослав Егерић се у новије време јавља одломцима романескне прозе, чиме изгледа најављује огледање у дужој прозној нарацији. Тек онда могла би се његова књижевна проза тачније сврстати и ситуирати у оквирима његовог целокупног дела.

Објављено у "Културном додатку" 02.09.06.