Pisac među kritičarima

Kada je reč o našoj savremenoj književnosti, o stvaraocima i tumačima dela, nezaobilazan je doprinos kritičara, esejiste, istoričara književnosti i antologičara Miroslava Egerića. No, kada se posmatra njegovo obimno i raznovrsno naučno delo, lirski eseji ovog autora ostaju u senci studija i monografija, kao i nezaobilaznih ostvarenja iz istorije književnosti 19. i 20. veka.

Egerićeva lirska proza nastala je najvećim delom u mladalačkim danima, tematski vezana za detinjstvo i zavičaj. Za lirskim esejima "Molitva na Čegru" (1967) usledila je lirsko-meditativna proza "Izvor" (1980), zbog čega je nazvan piscem među kritičarima. Kad to kažemo, imamo u vidu nemali broj autora koji su postali izučavaoci i timači književnosti, ogledajući se prethodno kao stvaraoci. S razlogom je zapaženo da se kritika kakvu neguje Miroslav Egerić razlikuje ponajpre svojim izrazito književnim svojstvima, odnosno da je njegov kritika i esejistika, u najlepšem smislu reči, upravo literarna. Navedenim delima i povremenim izborima iz njih vidljiva je njegova naklonost i tom vidu stvaralačkog uobličenja doživljaja života i sveta, u šta izuzetno uverava najnoviji izbor u izdanju Zavoda za kulturu Vojvodine.

Određen poetikom njegovog lirskog i medidativnog iskaza, priziva drage likove i prizore neposredno i jednostavno, kao prvotni doživljaj ili kao poetski spomen. Zapisi su očito nastajali u nesvojstvenim okolnostima kao povod trenutka i kao izraz opredeljivanja, imajući drugačiju ulogu od one kasnije, kada su objavljeni. Otuda estetički učinci variraju od teksta do teksta, nastavši u jednom dahu, ispod pera: antologijske, one zaista izuzetne, smenjuju proze nedovoljno ukroćenih emocija i rasutih detalja, mada sve skupa zaslužuju visoku ocenu.

"Lirski eseji", objavljeni krajem prošle godine, takođe ispoljavaju različite kreativne tenzije u rasponu od poetskog do meditativnog, dragoceni su upravo zbog spontanosti kojom su oblikovani. Autor se služi invokacijom, deskripcijom, kontrastnim opisima prirode, osećanjem za lepotu moravskog pejzaža.

Vraćajući se predelima zavičaja i detinjstva, andrićevski umno i emotivno, uspešno ih je satvorio, od čisto meditativnih do molitvenih.

Zanimljivo je (i opravdano) da je, u svojstvu priređivača, čelno mesto ustupio tekstovima iz druge knjige "Izvor", a potom iz prve knjige "Molitva na Čegru". Za zapise sa Čegra karakteristična je izvesna patetičnost, ali autor nije imao razloga da ublažava svoj poetski izraz: patetičnost samog broja i tragične sudbine bojovnika osmišljeni su snažnom emotivnom intoniranošću, rečito i sugestivno. Iako kao liričar ne dostiže suptilnu ekspresivnost poetskih doprinosa Vaska Pope i Branka Miljkovića, daje neočekivane rezultate.

Miroslav Egerić se u novije vreme javlja odlomcima romaneskne proze, čime izgleda najavljuje ogledanje u dužoj proznoj naraciji. Tek onda mogla bi se njegova književna proza tačnije svrstati i situirati u okvirima njegovog celokupnog dela.

Objavljeno u "Kulturnom dodatku" 02.09.06.