Невиност и кривица

Нада Шаргин је добила Стеријину награду за глуму на недавно завршеном 54. Стеријином позорју у Новом Саду. Признање јој је једногласном одлуком жирија припало за лик Розе у представи „Невиност” Дее Лоер, у режији Дејана Мијача и продукцији београдског Атељеа 212. Нада је за тумачење Розе освојила и награду за глумачку бравуру „Зоран Радмиловић”.

Рођена Зрењанинка, Нада Шаргин завршила је Академију уметности у Новом Саду у класи професорке Виде Огњеновић. Глумачку каријеру започела је у новосадском Српском народном позоришту, где је и започела каријеру. Нешто касније постала је стални члан Народног позоришта у Београду. Иза себе има велики број запажених позоришних и филмских улога.

– Драго ми је што сам добила награду о којој сви причају. О Стеријиној награди слушам још од када сам уписала Академију уметности у Новом Саду: да је то престижно признање у позоришту, да онај уметник који је добије нешто значи. Стеријина награда је потврда труда и рада. Ретко се догоди да радите са одличном екипом, колегама који вам одговарају, са којима се разумете. На неку улогу реагују добро и критика и колеге, па ево и жири фестивала. Е, Роза је једна од таквих улога која је по мери и мени, и публици, и критици.

Стеријину награду освојили сте за тумачење Розе у комаду „Невиност”, драми о људима са маргине друштва која говори о жудњи, кривици, али и невиности?

Пуно смо разговарали о томе колико је танка линија између невиности и кривице. Колико си невин за нешто што ти се лоше дешава? Колико си нешто призивао? Колико си крив јер ниси одреаговао на време на неке ствари? Мени је овај комад узбудљив јер поставља питања о смислу и бесмислу живота. Покреће осетљива питања, на која се у неколико сегмената, као одговор, нуди чак и самоубиство као чин ослобођења, или будалаштине, кукавичлука...

Реплика коју упамте готово сви који дођу да гледају представу „Невиност” гласи: „Сви бисмо желели да будемо невини”. Драму поједини одређују као „поетику ужаса”. А ви?

Мени, ипак, то није „поетика ужаса”, пре бих рекла да је драма „Невиност” поетика бесмисла. Још увек истражујем неке своје мисли, доживљаје, живот уопште. У таквим сам годинама да све више тражим смисао, да одређене ствари губе, а друге добијају на значају. Комад фантастичне Дее Лоер подстакао ме је да се позабавим питањем: шта је смислено, а шта је будалаштина. Деа Лоер приказује разне генијалне ликове који, заправо, живе око нас. То нису никакви митски јунаци. То су обични људи. Када прочитате драму „Невиност” прво се запитате да ли овакви људи живе у Немачкој, јер нам делује као да они живе само у Србији. Људи са маргине друштва, погубљени, изгубљени, исфрустрирани, искомплексирани, интелектуалци који не знају шта ће са собом. После рада на овој представи почела сам да читам књиге из психоанализе. То је почело да ме узбуђује и подстиче да тражим прави смисао свог живота, да га не изгубим, или да можда не залутам. Није ме одавно неко драмско дело као комад „Невиност” подстакло да тако дубоко размишљам. Углавном сам читала класична дела, сада ми се десило да ме неко савремено дело потпуно очара. У позоришту волим да видим искреност, а истина и искреност се без дубоког улажења у људску природу не могу тако лако постићи. Бар не у овом реалистичком театру који ми у Београду обрађујемо.

Драма „Невиност” чита се у једном даху са горким укусом у устима. Тумачите Розу, крхку, погрбљену жену са теретом на плећима. Када сте читали комад да ли сте, можда, пожелели да се нађете у неком другом лику?

Морам да признам да ми се док сам читала комад „Невиност” улога Апсолутне више допала. Тај лик је јако узбудљив, комплексан, добро написан, и један од можда најтежих за интерпретацију. Ипак, знала сам да то није мој лик. Када сам прочитала Розу помислила сам: па добро, јасно ми је шта је то. То је жена која је пристала на угњетавање мајке и мужа. Да је могла дуго да живи под вербалним пресијама. Већ на читајућим пробама сам схватила шта се од мене тражи. Редитељ Дејан Мијач је причао о јунацима Дее Лоер и јасно рекао шта хоће: да физички буде полугротескно, чак и карикатурално, а да унутра лик има потпуни емотивни мисаони живот. Роза је од оних жена којих много има на улицама Београда, и шире. То су жене којима је сломљена кичма и које свој терет носе тешко, али су га на неки начин и изабрале. Током рада на представи стално су ми биле у глави Мијачеве речи: „Немој ти Надо њу много да оправдаваш, да мислиш да је она велика жртва. Она је цвећка своје врсте”. Одмах ми је било јасно о чему говори. Разоткрила сам Розу у људском смислу, јер је она могла да оде од мужа кога је издржавала и да стави тачку на своје муке. Код Дее је занимљиво што она не пише о жртвама, него о људима и то онаквим какви су. Драма „Невиност”, заправо ме је подстакла да размишљам да не желим да будем жртва властитог живота.