Nevinost i krivica

Nada Šargin je dobila Sterijinu nagradu za glumu na nedavno završenom 54. Sterijinom pozorju u Novom Sadu. Priznanje joj je jednoglasnom odlukom žirija pripalo za lik Roze u predstavi „Nevinost” Dee Loer, u režiji Dejana Mijača i produkciji beogradskog Ateljea 212. Nada je za tumačenje Roze osvojila i nagradu za glumačku bravuru „Zoran Radmilović”.

Rođena Zrenjaninka, Nada Šargin završila je Akademiju umetnosti u Novom Sadu u klasi profesorke Vide Ognjenović. Glumačku karijeru započela je u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu, gde je i započela karijeru. Nešto kasnije postala je stalni član Narodnog pozorišta u Beogradu. Iza sebe ima veliki broj zapaženih pozorišnih i filmskih uloga.

– Drago mi je što sam dobila nagradu o kojoj svi pričaju. O Sterijinoj nagradi slušam još od kada sam upisala Akademiju umetnosti u Novom Sadu: da je to prestižno priznanje u pozorištu, da onaj umetnik koji je dobije nešto znači. Sterijina nagrada je potvrda truda i rada. Retko se dogodi da radite sa odličnom ekipom, kolegama koji vam odgovaraju, sa kojima se razumete. Na neku ulogu reaguju dobro i kritika i kolege, pa evo i žiri festivala. E, Roza je jedna od takvih uloga koja je po meri i meni, i publici, i kritici.

Sterijinu nagradu osvojili ste za tumačenje Roze u komadu „Nevinost”, drami o ljudima sa margine društva koja govori o žudnji, krivici, ali i nevinosti?

Puno smo razgovarali o tome koliko je tanka linija između nevinosti i krivice. Koliko si nevin za nešto što ti se loše dešava? Koliko si nešto prizivao? Koliko si kriv jer nisi odreagovao na vreme na neke stvari? Meni je ovaj komad uzbudljiv jer postavlja pitanja o smislu i besmislu života. Pokreće osetljiva pitanja, na koja se u nekoliko segmenata, kao odgovor, nudi čak i samoubistvo kao čin oslobođenja, ili budalaštine, kukavičluka...

Replika koju upamte gotovo svi koji dođu da gledaju predstavu „Nevinost” glasi: „Svi bismo želeli da budemo nevini”. Dramu pojedini određuju kao „poetiku užasa”. A vi?

Meni, ipak, to nije „poetika užasa”, pre bih rekla da je drama „Nevinost” poetika besmisla. Još uvek istražujem neke svoje misli, doživljaje, život uopšte. U takvim sam godinama da sve više tražim smisao, da određene stvari gube, a druge dobijaju na značaju. Komad fantastične Dee Loer podstakao me je da se pozabavim pitanjem: šta je smisleno, a šta je budalaština. Dea Loer prikazuje razne genijalne likove koji, zapravo, žive oko nas. To nisu nikakvi mitski junaci. To su obični ljudi. Kada pročitate dramu „Nevinost” prvo se zapitate da li ovakvi ljudi žive u Nemačkoj, jer nam deluje kao da oni žive samo u Srbiji. Ljudi sa margine društva, pogubljeni, izgubljeni, isfrustrirani, iskompleksirani, intelektualci koji ne znaju šta će sa sobom. Posle rada na ovoj predstavi počela sam da čitam knjige iz psihoanalize. To je počelo da me uzbuđuje i podstiče da tražim pravi smisao svog života, da ga ne izgubim, ili da možda ne zalutam. Nije me odavno neko dramsko delo kao komad „Nevinost” podstaklo da tako duboko razmišljam. Uglavnom sam čitala klasična dela, sada mi se desilo da me neko savremeno delo potpuno očara. U pozorištu volim da vidim iskrenost, a istina i iskrenost se bez dubokog ulaženja u ljudsku prirodu ne mogu tako lako postići. Bar ne u ovom realističkom teatru koji mi u Beogradu obrađujemo.

Drama „Nevinost” čita se u jednom dahu sa gorkim ukusom u ustima. Tumačite Rozu, krhku, pogrbljenu ženu sa teretom na plećima. Kada ste čitali komad da li ste, možda, poželeli da se nađete u nekom drugom liku?

Moram da priznam da mi se dok sam čitala komad „Nevinost” uloga Apsolutne više dopala. Taj lik je jako uzbudljiv, kompleksan, dobro napisan, i jedan od možda najtežih za interpretaciju. Ipak, znala sam da to nije moj lik. Kada sam pročitala Rozu pomislila sam: pa dobro, jasno mi je šta je to. To je žena koja je pristala na ugnjetavanje majke i muža. Da je mogla dugo da živi pod verbalnim presijama. Već na čitajućim probama sam shvatila šta se od mene traži. Reditelj Dejan Mijač je pričao o junacima Dee Loer i jasno rekao šta hoće: da fizički bude polugroteskno, čak i karikaturalno, a da unutra lik ima potpuni emotivni misaoni život. Roza je od onih žena kojih mnogo ima na ulicama Beograda, i šire. To su žene kojima je slomljena kičma i koje svoj teret nose teško, ali su ga na neki način i izabrale. Tokom rada na predstavi stalno su mi bile u glavi Mijačeve reči: „Nemoj ti Nado nju mnogo da opravdavaš, da misliš da je ona velika žrtva. Ona je cvećka svoje vrste”. Odmah mi je bilo jasno o čemu govori. Razotkrila sam Rozu u ljudskom smislu, jer je ona mogla da ode od muža koga je izdržavala i da stavi tačku na svoje muke. Kod Dee je zanimljivo što ona ne piše o žrtvama, nego o ljudima i to onakvim kakvi su. Drama „Nevinost”, zapravo me je podstakla da razmišljam da ne želim da budem žrtva vlastitog života.