Велика језичка синтеза

Најновија књига Радована Белог Марковића, пружила ми је могућност да после дуго времена прочитам одабрану реченицу свом правном саветнику: "Громки прдеж развејао је у г. Чикићевој души с муком прикупљену кураж, с тим што тај прдеж не бејаше као што бејаху дојакошњи Н. Калабића прдежи (…за које се, с чисто формалног становишта, могло узети да представљају народске сажетке Скерлићевог мишљена о г. Чикићу као сонетисти), већ прдеж какав јоште очекује оцену историје: резолутан и раван канонади једне батерије, чији је комадант узео исправан азимут, а инклинантно при том добро управљен – под клонуле брке и обешене носеве заселих поета". По слушању наречене реченице, мој се правни саветник насмешио, те је поменутом писцу одао комплимент: њему, или боље рећи њој, учинио се цитирани одломак као да је из Раблеа.

И заиста, има у тој реченици (која добро илуструје стил писца) нешто од раблеовског духа који је средњевековне скарадности претварао, снагом лингво-чаролија и храбрих до њега недоступних веза, у један револуционаран текст. Кавалери старог премера, Радована Белог Марковића, нису толико револуционарни у смисаоном погледу, али зато јесу у језичком, јер својим читаоцима (чији је број онолики колико има оних којима уметнуте реченице проблеме не праве) писац нуди особени лингвистички ватромет.

Пишчеве језичке инвенције дотичу се речи, њихових конструкција те микростилских целина. Читалац осетљив на језичке нијансе приметиће код Марковића неке нове речи које опстојавају на граници значења (али остају дубоко укотвљени у дух језика) или пак поређења, свежа и инвентивна, а наћи ће и литоте или еуфемизме који, колико указују на ироничну деликатност писца, толико и задивљују читаоца описаних карактеристика. Марковићева језичка индустрија не прави разлику између тзв. "народног" и тзв. "урбаног" језика, већ своје језикотворство гради на рубовима оба. Писац тако прихвата туђице и преображава их у духу свог специфичног језика, укршта квази-научне речи и домаће архаизме, а при свему томе понекад капне и нека народска реч, не да би се понела или покуњила, већ да би учестовала у великој језичкој синтези и преобразби коју Радован Бели Марковић приређује сваком својом новом књигом.

При томе не треба сметнути са ума да писац према језику поступа пре као према грађи, него према готовом производу. Свака његова реченица носи, тако, на својим боковима као у џеповима, остатке пиљевине које је писац са речи састругао, како би од њих начинио нови, изненађујући и неочекивани облик.

Одавде већ јасно постаје да се та језичка материја у врењу мора у некакве сасуде расути, да се не би распршила на ветру који настаје окретањем страница. У Кавалерима старог премера та је посуда занат земљомера коме писац приступа (квази) енциклопедијски, описујући ликове и предмете ваљевске замљомерије кроз низ фрагмената налик на енциклопедијске одреднице. Сем овог симболичког плана, у роману се појављује и јунак Кафкиног Замка, земљомер К, чиме Марковић наставља (постмодерну) традицију укорењивања свог фиктивног Ваљева (са неизоставним "Секулић Хотелом" и булументом његових походника) у велика дела светске књижевности.

Ипак, неки добронамерни глас коме разочаравање читаоца текстова Радована Белог Марковића не би био превасходни циљ, рекао бих да Кавалери старог премера имају микро и макро план: магични језик чији би творац мало ко одбио да буде, те најшири интертекстуални план у коме треба читати попис несталих, полуделих и мртвих ваљевских земљомераца. Оно што овој књизи недостаје јесте средњи план који читаоцу мора пружити неке суптилније и упечатљивије тачке за херменеутичку игру што би могла парирати језичкој.

Овако Радован Бели Марковић ће бити култни писац за мањину, а нечитљив за већину читалаца. Како је књижевност елитна институција друштва, нема у томе ништа лоше, мада би синтезе овог елитног и пучког читаоца био изазов у равни језичке синтезе којој се Марковић одао.            

Објављено у "Културном додатку" 02.09.06.