Velika jezička sinteza

Najnovija knjiga Radovana Belog Markovića, pružila mi je mogućnost da posle dugo vremena pročitam odabranu rečenicu svom pravnom savetniku: "Gromki prdež razvejao je u g. Čikićevoj duši s mukom prikupljenu kuraž, s tim što taj prdež ne bejaše kao što bejahu dojakošnji N. Kalabića prdeži (…za koje se, s čisto formalnog stanovišta, moglo uzeti da predstavljaju narodske sažetke Skerlićevog mišljena o g. Čikiću kao sonetisti), već prdež kakav jošte očekuje ocenu istorije: rezolutan i ravan kanonadi jedne baterije, čiji je komadant uzeo ispravan azimut, a inklinantno pri tom dobro upravljen – pod klonule brke i obešene noseve zaselih poeta". Po slušanju narečene rečenice, moj se pravni savetnik nasmešio, te je pomenutom piscu odao kompliment: njemu, ili bolje reći njoj, učinio se citirani odlomak kao da je iz Rablea.

I zaista, ima u toj rečenici (koja dobro ilustruje stil pisca) nešto od rableovskog duha koji je srednjevekovne skaradnosti pretvarao, snagom lingvo-čarolija i hrabrih do njega nedostupnih veza, u jedan revolucionaran tekst. Kavaleri starog premera, Radovana Belog Markovića, nisu toliko revolucionarni u smisaonom pogledu, ali zato jesu u jezičkom, jer svojim čitaocima (čiji je broj onoliki koliko ima onih kojima umetnute rečenice probleme ne prave) pisac nudi osobeni lingvistički vatromet.

Piščeve jezičke invencije dotiču se reči, njihovih konstrukcija te mikrostilskih celina. Čitalac osetljiv na jezičke nijanse primetiće kod Markovića neke nove reči koje opstojavaju na granici značenja (ali ostaju duboko ukotvljeni u duh jezika) ili pak poređenja, sveža i inventivna, a naći će i litote ili eufemizme koji, koliko ukazuju na ironičnu delikatnost pisca, toliko i zadivljuju čitaoca opisanih karakteristika. Markovićeva jezička industrija ne pravi razliku između tzv. "narodnog" i tzv. "urbanog" jezika, već svoje jezikotvorstvo gradi na rubovima oba. Pisac tako prihvata tuđice i preobražava ih u duhu svog specifičnog jezika, ukršta kvazi-naučne reči i domaće arhaizme, a pri svemu tome ponekad kapne i neka narodska reč, ne da bi se ponela ili pokunjila, već da bi učestovala u velikoj jezičkoj sintezi i preobrazbi koju Radovan Beli Marković priređuje svakom svojom novom knjigom.

Pri tome ne treba smetnuti sa uma da pisac prema jeziku postupa pre kao prema građi, nego prema gotovom proizvodu. Svaka njegova rečenica nosi, tako, na svojim bokovima kao u džepovima, ostatke piljevine koje je pisac sa reči sastrugao, kako bi od njih načinio novi, iznenađujući i neočekivani oblik.

Odavde već jasno postaje da se ta jezička materija u vrenju mora u nekakve sasude rasuti, da se ne bi raspršila na vetru koji nastaje okretanjem stranica. U Kavalerima starog premera ta je posuda zanat zemljomera kome pisac pristupa (kvazi) enciklopedijski, opisujući likove i predmete valjevske zamljomerije kroz niz fragmenata nalik na enciklopedijske odrednice. Sem ovog simboličkog plana, u romanu se pojavljuje i junak Kafkinog Zamka, zemljomer K, čime Marković nastavlja (postmodernu) tradiciju ukorenjivanja svog fiktivnog Valjeva (sa neizostavnim "Sekulić Hotelom" i bulumentom njegovih pohodnika) u velika dela svetske književnosti.

Ipak, neki dobronamerni glas kome razočaravanje čitaoca tekstova Radovana Belog Markovića ne bi bio prevashodni cilj, rekao bih da Kavaleri starog premera imaju mikro i makro plan: magični jezik čiji bi tvorac malo ko odbio da bude, te najširi intertekstualni plan u kome treba čitati popis nestalih, poludelih i mrtvih valjevskih zemljomeraca. Ono što ovoj knjizi nedostaje jeste srednji plan koji čitaocu mora pružiti neke suptilnije i upečatljivije tačke za hermeneutičku igru što bi mogla parirati jezičkoj.

Ovako Radovan Beli Marković će biti kultni pisac za manjinu, a nečitljiv za većinu čitalaca. Kako je književnost elitna institucija društva, nema u tome ništa loše, mada bi sinteze ovog elitnog i pučkog čitaoca bio izazov u ravni jezičke sinteze kojoj se Marković odao.            

Objavljeno u "Kulturnom dodatku" 02.09.06.