Од страха до пристрастности

Испричаћу једну поучну анегдоту.

Аустријски кајзер Фрањо Јосиф дуго је преко посредника убеђивао неког сељака да му прода део парцеле која се додирује са имањем царске палате. Како је сељак одбијао сваку понуђену цену, Фрањо одлучи да с њим лично поразговара и да га замоли да му прода део земље који му је потребан.

Сељак остаде тврд при ставу да неће, па се кајзер љутну. Запрети сељаку да ће употребити свој царски ауторитет и да ће му, преко државне власти, одузети тражену парцелу. Сељак се само насмеја: „Величанство, знам да бисте ви мени државом и много раније запретили да није Великог бечког суда”.

За разлику од Великог бечког суда коме је сељак веровао, судска власт Србије у постојећим политичким приликама није изградила сопствени интегритет. Попушта пред „царским налетима” иако има упоришта у Уставу и у законима. грађани престају да верују суду. Функција председника судског већа олако се проскрибује. Моралне вредности судија свако ставља под сумњу.

Ако су судови и судије у обављању своје функције самостални и независни, ако је имунитет судије загарантован Уставом, ако судија не може да буде позван на одговорност због свог мишљења или гласања приликом доношења пресуде, онда ова њихова зајемчена права не може да оспорава извршна власт.

Не може, али јесте. Угрожена је самосталност судова и судија. Сваки судија је сумњив, под присмотром извршне власти и јавности. Средства информисања оптужују и „пресуђују” кад год суд не пресуди по њиховој вољи. Судије се јавно жигошу.

Судству је наметнут ауторитет извршне власти.

Током више од четири деценије адвокатске каријере, моји односи са судијама увек су били на професионалној дистанци. Упознавао сам их и по вредностима њихових пресуда, што би морало да буде неписано правило за сваког адвоката. Али атмосфера која се ствара убацила је многе судије у страхове и готово отужну немоћ да при одлучивању остану аутономни и слободни. Нашао сам се тако једном приликом у парадоксалној ситуацији: тражио сам изузеће судије против сопствене савести али уз пуну одговорност према мом брањенику чија су права на правично суђење гарантована Европском повељом о људским правима, Законом о кривичном поступку и чланом 32 Закона над свим законима.

Савест ми налаже да кажем да ценим стручне и моралне квалитете поменутог судије, његову непристрастност, озбиљност и одговорност. Дакле, не сумњам у непристрастност судије, али изузеће сам тражио из других разлога. Реч је о страху судије да остане доследан праву и обавези дa по свом слободном уверењу доноси одлуку која се заснива на закону.

У оваквим политичким околностима, под оволиким притисцима, све чешће се дешава да се судије ради очувања положаја али и каквог-таквог интегритета држе линије мањег отпора.

Природно је право сваког човека да сачува свој животни положај и да се због тога покорава. Цивилизацијско је оно право које је судијама пружено законом и Уставом. Прво право нас штити од злоупотребе другог.

Нису судије пристрастне „по себи”, већ зато што се плаше. Страх је тај који их тера на пристрастност. Овако може у недоглед. Судија који штити себе, знајући да га нико други неће заштитити, преноси страх и на друге колеге.

Зато је захтев за изузеће судије које помињем колико апсурдан, толико реалан. Колико неоправдан, толико и оправдан. Свестан сам да овим предлогом себе доводим у противречан, готово апсурдан положај, али желим да судска власт буде независна, како то гарантује члан 4 Устава Републике Србије.

Време је да судије изађу из правне несигурности како се она не би преносила на правну несигурност грађана и како се не би даље срозавао морални углед српског правосуђа.

Владавина закона је пољуљана. Угрожена су основна права. Демократске вредности стављене су под знак питања. „Човек може да изгуби веру у све, једино не у суд. Ако изгуби ту веру, сасвим је незаштићен”.

aдвокат