Od straha do pristrastnosti

Ispričaću jednu poučnu anegdotu.

Austrijski kajzer Franjo Josif dugo je preko posrednika ubeđivao nekog seljaka da mu proda deo parcele koja se dodiruje sa imanjem carske palate. Kako je seljak odbijao svaku ponuđenu cenu, Franjo odluči da s njim lično porazgovara i da ga zamoli da mu proda deo zemlje koji mu je potreban.

Seljak ostade tvrd pri stavu da neće, pa se kajzer ljutnu. Zapreti seljaku da će upotrebiti svoj carski autoritet i da će mu, preko državne vlasti, oduzeti traženu parcelu. Seljak se samo nasmeja: „Veličanstvo, znam da biste vi meni državom i mnogo ranije zapretili da nije Velikog bečkog suda”.

Za razliku od Velikog bečkog suda kome je seljak verovao, sudska vlast Srbije u postojećim političkim prilikama nije izgradila sopstveni integritet. Popušta pred „carskim naletima” iako ima uporišta u Ustavu i u zakonima. građani prestaju da veruju sudu. Funkcija predsednika sudskog veća olako se proskribuje. Moralne vrednosti sudija svako stavlja pod sumnju.

Ako su sudovi i sudije u obavljanju svoje funkcije samostalni i nezavisni, ako je imunitet sudije zagarantovan Ustavom, ako sudija ne može da bude pozvan na odgovornost zbog svog mišljenja ili glasanja prilikom donošenja presude, onda ova njihova zajemčena prava ne može da osporava izvršna vlast.

Ne može, ali jeste. Ugrožena je samostalnost sudova i sudija. Svaki sudija je sumnjiv, pod prismotrom izvršne vlasti i javnosti. Sredstva informisanja optužuju i „presuđuju” kad god sud ne presudi po njihovoj volji. Sudije se javno žigošu.

Sudstvu je nametnut autoritet izvršne vlasti.

Tokom više od četiri decenije advokatske karijere, moji odnosi sa sudijama uvek su bili na profesionalnoj distanci. Upoznavao sam ih i po vrednostima njihovih presuda, što bi moralo da bude nepisano pravilo za svakog advokata. Ali atmosfera koja se stvara ubacila je mnoge sudije u strahove i gotovo otužnu nemoć da pri odlučivanju ostanu autonomni i slobodni. Našao sam se tako jednom prilikom u paradoksalnoj situaciji: tražio sam izuzeće sudije protiv sopstvene savesti ali uz punu odgovornost prema mom branjeniku čija su prava na pravično suđenje garantovana Evropskom poveljom o ljudskim pravima, Zakonom o krivičnom postupku i članom 32 Zakona nad svim zakonima.

Savest mi nalaže da kažem da cenim stručne i moralne kvalitete pomenutog sudije, njegovu nepristrastnost, ozbiljnost i odgovornost. Dakle, ne sumnjam u nepristrastnost sudije, ali izuzeće sam tražio iz drugih razloga. Reč je o strahu sudije da ostane dosledan pravu i obavezi da po svom slobodnom uverenju donosi odluku koja se zasniva na zakonu.

U ovakvim političkim okolnostima, pod ovolikim pritiscima, sve češće se dešava da se sudije radi očuvanja položaja ali i kakvog-takvog integriteta drže linije manjeg otpora.

Prirodno je pravo svakog čoveka da sačuva svoj životni položaj i da se zbog toga pokorava. Civilizacijsko je ono pravo koje je sudijama pruženo zakonom i Ustavom. Prvo pravo nas štiti od zloupotrebe drugog.

Nisu sudije pristrastne „po sebi”, već zato što se plaše. Strah je taj koji ih tera na pristrastnost. Ovako može u nedogled. Sudija koji štiti sebe, znajući da ga niko drugi neće zaštititi, prenosi strah i na druge kolege.

Zato je zahtev za izuzeće sudije koje pominjem koliko apsurdan, toliko realan. Koliko neopravdan, toliko i opravdan. Svestan sam da ovim predlogom sebe dovodim u protivrečan, gotovo apsurdan položaj, ali želim da sudska vlast bude nezavisna, kako to garantuje član 4 Ustava Republike Srbije.

Vreme je da sudije izađu iz pravne nesigurnosti kako se ona ne bi prenosila na pravnu nesigurnost građana i kako se ne bi dalje srozavao moralni ugled srpskog pravosuđa.

Vladavina zakona je poljuljana. Ugrožena su osnovna prava. Demokratske vrednosti stavljene su pod znak pitanja. „Čovek može da izgubi veru u sve, jedino ne u sud. Ako izgubi tu veru, sasvim je nezaštićen”.

advokat