Повратак у Бели дом

Одлука је пала. Владимир Владимирович Путин, актуелни председник Руске Федерације, прихватио је у понедељак на партијском конгресу Јединствене Русије идеју вицепремијера и кандидата за новог шефа државе Дмитрија Медведева да се по истеку садашњег мандата, у марту наредне године, стави на чело владе. Дакле, да заседне у исту ону фотељу из које је 2000. кренуо у битку за враћање угледа и поноса пропалој јељциновској држави. Интересантно је да ни Путин ни Медведев нису чланови ЈР, што предложеном концепту потпуно одузима било какву идеолошку компоненту, а што на Западу и те како знају да цене.

Тешко је рећи да наведени развој догађаја у највећој земљи на свету није био очекиван. Подсетимо, конкретан предлог о новом Путиновом ангажману кола светским медијима још од уторка, 11. децембра, када га је изнео управо његов претпостављени наследник на председничком трону – Медведев. Ипак, Путин није хтео одмах да се изјасни. Вагао је "за" и "против", ослушкивао реакције на изборну победу Јединствене Русије на парламентарним изборима одржаним почетком месеца, али и реакције на иницијативу да Медведев буде изборни кандидат пропредседничког блока партија.

Принцип "наследности на челу државе", са чиме се суочавају данашњи Руси, а који је подржао и Путин предлажући Медведева за највиши положај у држави, применио је својевремено и први "демократски" председник Русије Борис Јељцин предајући владарско жезло тадашњем премијеру Владимиру Путину. Испоставило се да је то био најбољи потез који је болешћу начети Борис учинио током својег боравка у Кремљу. Било је то доба сиромаштва, уништене привреде, рата у Чеченији, војне немоћи, изгубљеног угледа у свету... Тражила се јака личност, способна за велики преокрет.

Предвиђени Путинов повратак у Бели дом (седиште руске владе) десиће се у потпуно другачијим околностима. Како на домаћем терену, тако и на међународном. Русија се у кратком року вратила у врх светске политике, решила је неке од најтежих унутрашњих проблема, окончала драму на северном Кавказу, стекла статус енергетског џина, стабилизовала војну моћ, преузела водећу улогу у извозу наоружања, убрзано се технолошки обнавља... Спремна је да се ухвати у коштац са изазовима модерног времена – економским, социјалним и политичким. Али време оштрих резова је прошло и много тога што је у протеклих осам турбулентних година било дозвољено сада више није. Није ни пожељно. Траже се суптилни потези, са много више промишљања и одмеравања. Услови за то су створени, треба их искористити.

Мада је Путин прихватајући се кандидатуре за место председника владе изјавио да неће мењати руски устав и тежиште власти измештати из Кремља, јасно је да ће неки токови ипак морати да се прилагођавају. Уосталом, о томе сведочи и његова недвосмислена порука руским бирачима: "Бићу премијер под условом да Медведев буде изабран за председника."

Стиче се утисак да оваквим маневром Путин настоји да ојача стартну позицију Медведева, али ће пре бити да тиме свима јасно ставља до знања којим ће путем даље ићи велика земља и ко ће контролисати њено кретање. Наиме, многи аналитичари процењују да иза Путиновог повратка премијерској улози у ствари стоји отворена намера да се из руку не испуштају кључни конци руске економије. Ово је сасвим објашњиво, пошто се модерни светски токови зачињу и завршавају управо тамо где су – паре. А на том плану су Путинова пријатељства са садашњим и бившим светским лидерима од непроцењивог значаја.

У протеклим месецима спекулисало се тиме да ће актуелни председник по окончању садашњег мандата преузети руковођење неким од највећих руских енергетских концерна. Поједини амерички медији су чак баратали спекулацијом да би Путин могао да створи мегакомпанију у коју би ушли "Гаспром", "Сургутнефтгас", северноевропски гасовод "Северни велики ток", дилерска мрежа Ганвор и више логистичких фирми. Путинова "тежина" у таквој компанији износила би импозантних 40 милијарди долара, надовезује се немачки лист "Велт".

Са друге стране, "Вашингтон пост" председника и његов тим проглашава за нову руску олигархију што, такође, није далеко од истине. Посебно ако се узме у обзир чињеница да је хијерархија власти у Русији саздана тако да се кључни, стратешки, потези ипак вуку из Москве. Али треба имати у виду да је посао на "проветравању државе", како је навео један аналитичар, далеко од окончања. Дистанцирање од власти тиме што би се кренуло у сопствени посао није логика коју следи Путин. Он не сматра да је завршио своју мисију. Уз то, врло добро зна да је у држави у којој и даље царује корупција држање управљачких полуга дефинитивно од кључног значаја.