Povratak u Beli dom

Odluka je pala. Vladimir Vladimirovič Putin, aktuelni predsednik Ruske Federacije, prihvatio je u ponedeljak na partijskom kongresu Jedinstvene Rusije ideju vicepremijera i kandidata za novog šefa države Dmitrija Medvedeva da se po isteku sadašnjeg mandata, u martu naredne godine, stavi na čelo vlade. Dakle, da zasedne u istu onu fotelju iz koje je 2000. krenuo u bitku za vraćanje ugleda i ponosa propaloj jeljcinovskoj državi. Interesantno je da ni Putin ni Medvedev nisu članovi JR, što predloženom konceptu potpuno oduzima bilo kakvu ideološku komponentu, a što na Zapadu i te kako znaju da cene.

Teško je reći da navedeni razvoj događaja u najvećoj zemlji na svetu nije bio očekivan. Podsetimo, konkretan predlog o novom Putinovom angažmanu kola svetskim medijima još od utorka, 11. decembra, kada ga je izneo upravo njegov pretpostavljeni naslednik na predsedničkom tronu – Medvedev. Ipak, Putin nije hteo odmah da se izjasni. Vagao je "za" i "protiv", osluškivao reakcije na izbornu pobedu Jedinstvene Rusije na parlamentarnim izborima održanim početkom meseca, ali i reakcije na inicijativu da Medvedev bude izborni kandidat propredsedničkog bloka partija.

Princip "naslednosti na čelu države", sa čime se suočavaju današnji Rusi, a koji je podržao i Putin predlažući Medvedeva za najviši položaj u državi, primenio je svojevremeno i prvi "demokratski" predsednik Rusije Boris Jeljcin predajući vladarsko žezlo tadašnjem premijeru Vladimiru Putinu. Ispostavilo se da je to bio najbolji potez koji je bolešću načeti Boris učinio tokom svojeg boravka u Kremlju. Bilo je to doba siromaštva, uništene privrede, rata u Čečeniji, vojne nemoći, izgubljenog ugleda u svetu... Tražila se jaka ličnost, sposobna za veliki preokret.

Predviđeni Putinov povratak u Beli dom (sedište ruske vlade) desiće se u potpuno drugačijim okolnostima. Kako na domaćem terenu, tako i na međunarodnom. Rusija se u kratkom roku vratila u vrh svetske politike, rešila je neke od najtežih unutrašnjih problema, okončala dramu na severnom Kavkazu, stekla status energetskog džina, stabilizovala vojnu moć, preuzela vodeću ulogu u izvozu naoružanja, ubrzano se tehnološki obnavlja... Spremna je da se uhvati u koštac sa izazovima modernog vremena – ekonomskim, socijalnim i političkim. Ali vreme oštrih rezova je prošlo i mnogo toga što je u proteklih osam turbulentnih godina bilo dozvoljeno sada više nije. Nije ni poželjno. Traže se suptilni potezi, sa mnogo više promišljanja i odmeravanja. Uslovi za to su stvoreni, treba ih iskoristiti.

Mada je Putin prihvatajući se kandidature za mesto predsednika vlade izjavio da neće menjati ruski ustav i težište vlasti izmeštati iz Kremlja, jasno je da će neki tokovi ipak morati da se prilagođavaju. Uostalom, o tome svedoči i njegova nedvosmislena poruka ruskim biračima: "Biću premijer pod uslovom da Medvedev bude izabran za predsednika."

Stiče se utisak da ovakvim manevrom Putin nastoji da ojača startnu poziciju Medvedeva, ali će pre biti da time svima jasno stavlja do znanja kojim će putem dalje ići velika zemlja i ko će kontrolisati njeno kretanje. Naime, mnogi analitičari procenjuju da iza Putinovog povratka premijerskoj ulozi u stvari stoji otvorena namera da se iz ruku ne ispuštaju ključni konci ruske ekonomije. Ovo je sasvim objašnjivo, pošto se moderni svetski tokovi začinju i završavaju upravo tamo gde su – pare. A na tom planu su Putinova prijateljstva sa sadašnjim i bivšim svetskim liderima od neprocenjivog značaja.

U proteklim mesecima spekulisalo se time da će aktuelni predsednik po okončanju sadašnjeg mandata preuzeti rukovođenje nekim od najvećih ruskih energetskih koncerna. Pojedini američki mediji su čak baratali spekulacijom da bi Putin mogao da stvori megakompaniju u koju bi ušli "Gasprom", "Surgutneftgas", severnoevropski gasovod "Severni veliki tok", dilerska mreža Ganvor i više logističkih firmi. Putinova "težina" u takvoj kompaniji iznosila bi impozantnih 40 milijardi dolara, nadovezuje se nemački list "Velt".

Sa druge strane, "Vašington post" predsednika i njegov tim proglašava za novu rusku oligarhiju što, takođe, nije daleko od istine. Posebno ako se uzme u obzir činjenica da je hijerarhija vlasti u Rusiji sazdana tako da se ključni, strateški, potezi ipak vuku iz Moskve. Ali treba imati u vidu da je posao na "provetravanju države", kako je naveo jedan analitičar, daleko od okončanja. Distanciranje od vlasti time što bi se krenulo u sopstveni posao nije logika koju sledi Putin. On ne smatra da je završio svoju misiju. Uz to, vrlo dobro zna da je u državi u kojoj i dalje caruje korupcija držanje upravljačkih poluga definitivno od ključnog značaja.