Сви ми други у глобалном Бруклину

Од нашег дописника из Вашингтона

Преведен сам на хрватски, још не на српски, а зар то није био српскохрватски језик, питао нас је Џозеф О’Нил, аутор кратког романа „Netherlands” који је у фебруару добио Фокнерову награду. Сећа се кад је из Холандије, где је живео са родитељима, путовао колима у Турску, мајчину постојбину.

„У Љубљани бисмо стављали кола на воз и путовали до Београда. Тамо смо одседали у хотелу ’Москва’ који ми се много допадао. Касније бисмо прелазили у Бугарску и настављали пут у Турску. Сећам се да ми је Југославија увек изгледала живо и весело, а Бугарска пуста, без аутомобила. То је био велики контраст. Да ли још постоји тај пријатни хотел ’Москва’?”

Кад га поново наведе пут на Србију, О’Нил ће сигурно одсести у овом хотелу чијим се гостима давно пре њега дивила његова земљакиња Ребека Вест. 

Данас овај глобални путник наследник разноразних култура и утицаја живи у њујоршком хотелу „Челси” са супругом уредницом „Вога” и троје деце. Не жели много да говори о свом хотелском избору, али у данашњем времену човек се можда једино у хотелу осећа „код своје куће”. „Низоземска” је (јер иако су у међувремену српски и хрватски стасали у два потпуно одвојена језика, наслов О’Ниловог романа никако не би ни на српски могао да се преведе као „Холандија”) у „Њујорк тајмс бук ривју” оцењена као „најдуховитије, најсаркастичније, најтачније, најсамотније литерарно дело о животу у Њујорку и Лондону после пада Светског трговинског центра”. „Њујорк тајмс” убројао је трећи роман Џозефа О’Нила у десет најбољих прошлогодишњих литерарних остварења, а критичар Џејмс Вуд тврди да је то „једна од најзначајнијих постколонијалних књига“ које је овај приказивач икада прочитао. Недавно је на „Би-Би-Сију” завредeо и председничку пажњу, па је Барак Обама поред све своје заузетости рекао да са уживањем чита Џозефа О’Нила и да је „Низоземска” заиста бриљантно дело.

Реч је о Европљанину из Холандије (Ван ден Бруку) који са супругом из Британије живи у Њујорку, у времену после рушења кула близнакиња, о глобалној самоћи у којој преко „Гугл-ерта” новопечени Њујорчанин покушава да допре до свог сина, док дете спава у Лондону где га је одвела мајка згрожена Бушовом Америком. О Ван ден Бруковом покушају да у својој „усвојеној земљи” постане Американац са личном картом и возачком дозволом и истовремено остане све оно што је претходно био. У позадини ове приче из најглобалнијег града на планети одигравају се сцене из њујоршке крикетске лиге – за коју су загрејани становници Бруклина из Тринидада, Холандије, Индије, Доминиканске Републике, Гвајане, Хаитија... То је спорт који међу „правим” Американцима нема своје поклонике.

Крикет је био разлог што је О’Нилов невелики рукопис одбијан од многих издавача, али је за овог четрдесетпетогодишњег ирско-холандско-британско-балканског Њујорчанина то био начин да изрази своју различитост, ако не и усамљеност, у преовлађујуће америчком миљеу.

„Изабрао сам причу о крикету баш зато што је он потпуни туђинац у Америци. Баш зато што сам преко крикета хтео да изградим позорницу за суочавање америчких читалаца, са ’оним другима’. То је захтев америчком или другом читаоцу да превазиђе почетни шок неразумевања нечег туђег, да се ослободи страха. Један лик у роману чак каже: „Постоји граница онога што Американци могу да разумеју. Та граница је крикет.”

Границе су у ствари ваша тема, и способност да се види и разуме оно што се дешава изван и преко националне црте?

Кад сам писао ову књигу, после 11. септембра, у жижи је била дебата о дометима америчке визије. Бар у протеклих осам година видели смо шта се све дешава, када одбијаш, или не можеш да видиш нити желиш да разумеш шта се догађа изван твојих идејних и духовних граница.

А кад се расправља о глобализацији овде се најчешће говори о свету ван САД. О’Нилова књига бави се глобализацијом унутар Америке. Какво је његово мишљење о шансама глобализације?

Недавно сам прочитао у британским новинама да је најзад на нападе 11. септембра почело да се гледа као на један нуспродукт глобализације. Другим речима, када се стегне раздаљина између различитих култура, из тога произилазе огромне предности, али долази и до сукоба. Мрзим да говорим метафорички јер људски животи су у питању, али рекао бих да је 11. септембар био најгори одељак глобализације.

 За мене је један од главних изазова глобализације етички. Ми смо данас свеснији него икада раније, да у свету има неправди и патњи. Али шта је наша дужност, наша одговорност према жртвама. Да ли смо пред њима мање одговорни него према људима који седе у овој соби. Те етичке границе нису још јасне. Мислим да је дошло до ерозије национализма, идеје да је нација нека врста природне целине и идентитета. Са становишта литературе ово је јако занимљива тема, и мислим да је глобализација заиста главна тема моје књиге.

И јунак Ханс ван де Брук је човек који, у некој врсти парализе, посматра глобализацију чији је он изданак?

Не мислим да је он потпуно пасиван. Он је можда благо депресиван. Он је у стању дезоријентације. Он жали за губитком своје мајке. И за још неким губицима. Свим врстама губитака. Колико сам га ја схватио, он је меланхолична личност. А меланхолија не подстиче на акцију. Али не желим да га даље анализирам. Зато што то и не умем. И зато што желим да сачувам његову мистериозност.

Међу најуспешнијим литерарним остварењима о свету после 11. септембра јесу и Де Лилов „Падајући човек” и Јан Мекјуанова „Субота”. Али по мишљењу америчке критике и читалаца, књига Џозефа О’Нила, изашла у мају прошле године, тананије од других разуме дилеме новог света, израслог на рушевинама кула светског трговинског центра. Са О’Нилом смо обавили разговор у дебатној вашингтонској књижари „Politics and Proz” где је гостовао на трибини поводом своје књиге. Пристао је, чини се на разговор, захваљујући својим топлим успоменама на детињство, дуга путовања у Турску ихотел „Москву”.