Svi mi drugi u globalnom Bruklinu

Od našeg dopisnika iz Vašingtona

Preveden sam na hrvatski, još ne na srpski, a zar to nije bio srpskohrvatski jezik, pitao nas je Džozef O’Nil, autor kratkog romana „Netherlands” koji je u februaru dobio Foknerovu nagradu. Seća se kad je iz Holandije, gde je živeo sa roditeljima, putovao kolima u Tursku, majčinu postojbinu.

„U Ljubljani bismo stavljali kola na voz i putovali do Beograda. Tamo smo odsedali u hotelu ’Moskva’ koji mi se mnogo dopadao. Kasnije bismo prelazili u Bugarsku i nastavljali put u Tursku. Sećam se da mi je Jugoslavija uvek izgledala živo i veselo, a Bugarska pusta, bez automobila. To je bio veliki kontrast. Da li još postoji taj prijatni hotel ’Moskva’?”

Kad ga ponovo navede put na Srbiju, O’Nil će sigurno odsesti u ovom hotelu čijim se gostima davno pre njega divila njegova zemljakinja Rebeka Vest. 

Danas ovaj globalni putnik naslednik raznoraznih kultura i uticaja živi u njujorškom hotelu „Čelsi” sa suprugom urednicom „Voga” i troje dece. Ne želi mnogo da govori o svom hotelskom izboru, ali u današnjem vremenu čovek se možda jedino u hotelu oseća „kod svoje kuće”. „Nizozemska” je (jer iako su u međuvremenu srpski i hrvatski stasali u dva potpuno odvojena jezika, naslov O’Nilovog romana nikako ne bi ni na srpski mogao da se prevede kao „Holandija”) u „Njujork tajms buk rivju” ocenjena kao „najduhovitije, najsarkastičnije, najtačnije, najsamotnije literarno delo o životu u Njujorku i Londonu posle pada Svetskog trgovinskog centra”. „Njujork tajms” ubrojao je treći roman Džozefa O’Nila u deset najboljih prošlogodišnjih literarnih ostvarenja, a kritičar Džejms Vud tvrdi da je to „jedna od najznačajnijih postkolonijalnih knjiga“ koje je ovaj prikazivač ikada pročitao. Nedavno je na „Bi-Bi-Siju” zavredeo i predsedničku pažnju, pa je Barak Obama pored sve svoje zauzetosti rekao da sa uživanjem čita Džozefa O’Nila i da je „Nizozemska” zaista briljantno delo.

Reč je o Evropljaninu iz Holandije (Van den Bruku) koji sa suprugom iz Britanije živi u Njujorku, u vremenu posle rušenja kula bliznakinja, o globalnoj samoći u kojoj preko „Gugl-erta” novopečeni Njujorčanin pokušava da dopre do svog sina, dok dete spava u Londonu gde ga je odvela majka zgrožena Bušovom Amerikom. O Van den Brukovom pokušaju da u svojoj „usvojenoj zemlji” postane Amerikanac sa ličnom kartom i vozačkom dozvolom i istovremeno ostane sve ono što je prethodno bio. U pozadini ove priče iz najglobalnijeg grada na planeti odigravaju se scene iz njujorške kriketske lige – za koju su zagrejani stanovnici Bruklina iz Trinidada, Holandije, Indije, Dominikanske Republike, Gvajane, Haitija... To je sport koji među „pravim” Amerikancima nema svoje poklonike.

Kriket je bio razlog što je O’Nilov neveliki rukopis odbijan od mnogih izdavača, ali je za ovog četrdesetpetogodišnjeg irsko-holandsko-britansko-balkanskog Njujorčanina to bio način da izrazi svoju različitost, ako ne i usamljenost, u preovlađujuće američkom miljeu.

„Izabrao sam priču o kriketu baš zato što je on potpuni tuđinac u Americi. Baš zato što sam preko kriketa hteo da izgradim pozornicu za suočavanje američkih čitalaca, sa ’onim drugima’. To je zahtev američkom ili drugom čitaocu da prevaziđe početni šok nerazumevanja nečeg tuđeg, da se oslobodi straha. Jedan lik u romanu čak kaže: „Postoji granica onoga što Amerikanci mogu da razumeju. Ta granica je kriket.”

Granice su u stvari vaša tema, i sposobnost da se vidi i razume ono što se dešava izvan i preko nacionalne crte?

Kad sam pisao ovu knjigu, posle 11. septembra, u žiži je bila debata o dometima američke vizije. Bar u proteklih osam godina videli smo šta se sve dešava, kada odbijaš, ili ne možeš da vidiš niti želiš da razumeš šta se događa izvan tvojih idejnih i duhovnih granica.

A kad se raspravlja o globalizaciji ovde se najčešće govori o svetu van SAD. O’Nilova knjiga bavi se globalizacijom unutar Amerike. Kakvo je njegovo mišljenje o šansama globalizacije?

Nedavno sam pročitao u britanskim novinama da je najzad na napade 11. septembra počelo da se gleda kao na jedan nusprodukt globalizacije. Drugim rečima, kada se stegne razdaljina između različitih kultura, iz toga proizilaze ogromne prednosti, ali dolazi i do sukoba. Mrzim da govorim metaforički jer ljudski životi su u pitanju, ali rekao bih da je 11. septembar bio najgori odeljak globalizacije.

 Za mene je jedan od glavnih izazova globalizacije etički. Mi smo danas svesniji nego ikada ranije, da u svetu ima nepravdi i patnji. Ali šta je naša dužnost, naša odgovornost prema žrtvama. Da li smo pred njima manje odgovorni nego prema ljudima koji sede u ovoj sobi. Te etičke granice nisu još jasne. Mislim da je došlo do erozije nacionalizma, ideje da je nacija neka vrsta prirodne celine i identiteta. Sa stanovišta literature ovo je jako zanimljiva tema, i mislim da je globalizacija zaista glavna tema moje knjige.

I junak Hans van de Bruk je čovek koji, u nekoj vrsti paralize, posmatra globalizaciju čiji je on izdanak?

Ne mislim da je on potpuno pasivan. On je možda blago depresivan. On je u stanju dezorijentacije. On žali za gubitkom svoje majke. I za još nekim gubicima. Svim vrstama gubitaka. Koliko sam ga ja shvatio, on je melanholična ličnost. A melanholija ne podstiče na akciju. Ali ne želim da ga dalje analiziram. Zato što to i ne umem. I zato što želim da sačuvam njegovu misterioznost.

Među najuspešnijim literarnim ostvarenjima o svetu posle 11. septembra jesu i De Lilov „Padajući čovek” i Jan Mekjuanova „Subota”. Ali po mišljenju američke kritike i čitalaca, knjiga Džozefa O’Nila, izašla u maju prošle godine, tananije od drugih razume dileme novog sveta, izraslog na ruševinama kula svetskog trgovinskog centra. Sa O’Nilom smo obavili razgovor u debatnoj vašingtonskoj knjižari „Politics and Proz” gde je gostovao na tribini povodom svoje knjige. Pristao je, čini se na razgovor, zahvaljujući svojim toplim uspomenama na detinjstvo, duga putovanja u Tursku ihotel „Moskvu”.