Тајна живота, у породици

„Кристална цивилизација = цивилизација Запада, цивилизација организације, такмичења и прогреса, цивилизација задовољства (индивидуалистичког задовољства), цивилизација града. Цивилизација култивисаног номадства. Цивилизација у којој доминира права линија и оштар угао. Култ вечности и здравља. Култ хигијене.

Аморфна цивилизација = цивилизација Истока, цивилизација ритуала, ирационализма, патријархалне организације, хоризонтална цивилизација, цивилизација села, цивилизација нужности, статична цивилизација, цивилизација заумног, цивилизација жуте, црвене и црне расе. Цивилизација криве линије, цивилизација круга. Цивилизација свих осталих ера осим хришћанских (изузимајући православље које припада аморфној цивилизацији). Цивилизација општости, универзалности, универзума (насупрот кристалној цивилизацији детаља, фрагментарности, специјалности, индивидуалне виртуозности).”

Живојин Павловић (Diarium II, дневник 1990/1991)

Изванредно луцидна мисао о дихотомији између кристалних и аморфних цивилизација, коју је Живојин Павловић у само предвечерје грађанског рата у Југославији развијао у својим дневницима, есејима и интервјуима – добиће праву потврду у тренуцима када најжешћи и најкрвавији сукоби током рата у Хрватској и Босни буду вођени практично на оној линији која је, некада давно, представљала границу између Западног и Источног Римског царства. Инспирисан још у раној младости Ничеовим идејама (а посебно оном о супротности аполонског и дионизијског принципа), Павловић ће своју филозофему о човеку који осцилира између света природе (аморфије) и света културе (кристала) проширити и поткрепити кроз примере који сежу од биологије и медицине, психопатологије и религије, до књижевности и филма. Тако је, на пример, за славног редитеља и писца, жанровски филм образац цивилизације кристала: „’жанр’ филм, то је опонашање живота, његов привид – тежња ка ’лепоти’, носталгија за ’вечношћу’, кристал”. Као контраст овоме начелу, уметници аморфије – писци ирационалног попут Достојевског, Фокнера, Д. Х. Лоренса или Боре Станковића – према Павловићу увек одлазе даље од аутора код којих доминира виртуозност, „мајсторлук”.

Наравно, у пракси се никада не може говорити о чистим типовима. И као што код Јунга у свакодневном животу не постоје чисто интровертни или чисто екстровертни типови – тако и за Живојина Павловића постоје само цивилизације код којих аморфија преовлађује над кристалним принципом организације и обрнуто.

Чак и из данашње, мирнодопске и транзиционе перспективе ова теорија делује веома проницљиво и тачно. Неоспорно је да неке суштинске разлике између начина живота у Београду и Љубљани, или живота у Истанбулу и Бечу почивају, пре свега, на горепоменутој дихотомији између аморфних и кристалних цивилизација. Било би занимљиво на примеру данашњег европског филма, посебно оног који има ауторске или уметничке претензије, применити и поделу на цивилизације кристала и цивилизације аморфије.

Као квинтесенцију кристалне цивилизације, Живојин Павловић узима дијамант, док за квинтесенцију аморфне узима облутак, камен-лопту. Аналогно овоме одређењу, могли бисмо додати једну опозицију која, рекао бих, егзистира како на нивоу стварности, тако и на нивоу кинематографске фикције: то је опозиција између друштвених институција и породице. Заоштримо ли ово питање, можемо чак устврдити: у аморфним цивилизацијама институције практично не функционишу, док једино породица, са свим својим врлинама и манама, још увек постоји. Насупрот томе, у цивилизацијама кристала породица је тек симулација или љуштура испражњена од смисла, но зато остале институције друштва збиља постоје и функционишу.

За разлику од свих осталих институција, биће породице елементарније је од саме културе: у животу породице, природа очигледно односи превагу над културом и њеним конвенцијама. Зато и породица, као место блаженства и место проклетства истовремено, на филму још увек постоји управо у аморфним цивилизацијама. Предност уметнички релевантних филмова из Румуније, Турске, Ирана или Русије данас се махом темељи на оној есенцији живота коју породица  у њима садржи. Одсуство живота, као хронична бољка западноевропске кинематографије у последњих пола века, неодвојиво је од институционално организованог бића кристалних цивилизација, у којима породица практично нестаје сводећи се на спољашњост, на форму и бонтон. Ретки аутори цивилизација кристала данас имају ту моћ да отелотворе тајну живота скривену у породици. У трагању за њом, они најчешће одлазе у прошлост или на маргину друштва, међу ниже слојеве и имигранте (такви су, на пример, Мајк Ли и Кен Лоуч у Британији, Фатих Акин у Немачкој, или Јан Цвиткович у Словенији...).

Са друге стране, подсетимо ли се уметнички најуспелијих и у свету најутицајнијих дела из историје југословенског филма, сложићемо се да је у већини њих управо породица онај амбијент (или позадина) без које се радња не може замислити.  „Скупљачи перја”,  „Буђење пацова”,  „Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ”,  „Окупација у 26 слика”,  „Петријин венац”,  „Само једном се љуби”, „Маратонци трче почасни круг”, „Сјећаш ли се Доли Бел”,  „Отац на службе ном путу”,  „Срећна нова ’49”  – само су неки од најочитијих примера оригиналног ауторског израза који ниче из микрокосмоса породице и њеног ирационалног принципа живљења.

Па и она остварења која су се у последњој деценији уметничким квалитетима издвојила у српском филму, баве се, на посредан или директан начин, породицом и њеним „дивљим” механизмима („Ране”, „Сутра ујутру”, „Клопка”, „Хамлет”, „Пешчаник”). Не треба овде сметнути с ума ни чињеницу да нека важна остварења српских аутора праву замену за миље породице налазе у первертираном облику комуне – и без обзира да ли је реч о хипи, рајховској црвеној или порно комуни, она увек функционише као травестија и карикатура породице (такви су „Рани радови”, „W. R. Мистерије организма”,  „Sweet movie”,  „Marble Ass”,  па све до филма „Живот и смрт порно банде”).

Прошлог месеца у  Бору је завршено снимање новог филма Олега Новковића „Бели, бели свет”. Сценарио Милене Марковић наговештава несвакидашње остварење у  којем се тривијалност и проклетство данашњег живота у Србији уздижу до застрашујућих размера античке драме. Ту уметност аморфије показује значајно  преимућство у своме јединственом амбијенту,  микрокосмосу  породице –  сва друга  преимућства,  када је реч о  стварности,  економији  и статистици,  леже на  страни кристалних  цивилизација које су негде другде.