Tajna života, u porodici

„Kristalna civilizacija = civilizacija Zapada, civilizacija organizacije, takmičenja i progresa, civilizacija zadovoljstva (individualističkog zadovoljstva), civilizacija grada. Civilizacija kultivisanog nomadstva. Civilizacija u kojoj dominira prava linija i oštar ugao. Kult večnosti i zdravlja. Kult higijene.

Amorfna civilizacija = civilizacija Istoka, civilizacija rituala, iracionalizma, patrijarhalne organizacije, horizontalna civilizacija, civilizacija sela, civilizacija nužnosti, statična civilizacija, civilizacija zaumnog, civilizacija žute, crvene i crne rase. Civilizacija krive linije, civilizacija kruga. Civilizacija svih ostalih era osim hrišćanskih (izuzimajući pravoslavlje koje pripada amorfnoj civilizaciji). Civilizacija opštosti, univerzalnosti, univerzuma (nasuprot kristalnoj civilizaciji detalja, fragmentarnosti, specijalnosti, individualne virtuoznosti).”

Živojin Pavlović (Diarium II, dnevnik 1990/1991)

Izvanredno lucidna misao o dihotomiji između kristalnih i amorfnih civilizacija, koju je Živojin Pavlović u samo predvečerje građanskog rata u Jugoslaviji razvijao u svojim dnevnicima, esejima i intervjuima – dobiće pravu potvrdu u trenucima kada najžešći i najkrvaviji sukobi tokom rata u Hrvatskoj i Bosni budu vođeni praktično na onoj liniji koja je, nekada davno, predstavljala granicu između Zapadnog i Istočnog Rimskog carstva. Inspirisan još u ranoj mladosti Ničeovim idejama (a posebno onom o suprotnosti apolonskog i dionizijskog principa), Pavlović će svoju filozofemu o čoveku koji oscilira između sveta prirode (amorfije) i sveta kulture (kristala) proširiti i potkrepiti kroz primere koji sežu od biologije i medicine, psihopatologije i religije, do književnosti i filma. Tako je, na primer, za slavnog reditelja i pisca, žanrovski film obrazac civilizacije kristala: „’žanr’ film, to je oponašanje života, njegov privid – težnja ka ’lepoti’, nostalgija za ’večnošću’, kristal”. Kao kontrast ovome načelu, umetnici amorfije – pisci iracionalnog poput Dostojevskog, Foknera, D. H. Lorensa ili Bore Stankovića – prema Pavloviću uvek odlaze dalje od autora kod kojih dominira virtuoznost, „majstorluk”.

Naravno, u praksi se nikada ne može govoriti o čistim tipovima. I kao što kod Junga u svakodnevnom životu ne postoje čisto introvertni ili čisto ekstrovertni tipovi – tako i za Živojina Pavlovića postoje samo civilizacije kod kojih amorfija preovlađuje nad kristalnim principom organizacije i obrnuto.

Čak i iz današnje, mirnodopske i tranzicione perspektive ova teorija deluje veoma pronicljivo i tačno. Neosporno je da neke suštinske razlike između načina života u Beogradu i Ljubljani, ili života u Istanbulu i Beču počivaju, pre svega, na gorepomenutoj dihotomiji između amorfnih i kristalnih civilizacija. Bilo bi zanimljivo na primeru današnjeg evropskog filma, posebno onog koji ima autorske ili umetničke pretenzije, primeniti i podelu na civilizacije kristala i civilizacije amorfije.

Kao kvintesenciju kristalne civilizacije, Živojin Pavlović uzima dijamant, dok za kvintesenciju amorfne uzima oblutak, kamen-loptu. Analogno ovome određenju, mogli bismo dodati jednu opoziciju koja, rekao bih, egzistira kako na nivou stvarnosti, tako i na nivou kinematografske fikcije: to je opozicija između društvenih institucija i porodice. Zaoštrimo li ovo pitanje, možemo čak ustvrditi: u amorfnim civilizacijama institucije praktično ne funkcionišu, dok jedino porodica, sa svim svojim vrlinama i manama, još uvek postoji. Nasuprot tome, u civilizacijama kristala porodica je tek simulacija ili ljuštura ispražnjena od smisla, no zato ostale institucije društva zbilja postoje i funkcionišu.

Za razliku od svih ostalih institucija, biće porodice elementarnije je od same kulture: u životu porodice, priroda očigledno odnosi prevagu nad kulturom i njenim konvencijama. Zato i porodica, kao mesto blaženstva i mesto prokletstva istovremeno, na filmu još uvek postoji upravo u amorfnim civilizacijama. Prednost umetnički relevantnih filmova iz Rumunije, Turske, Irana ili Rusije danas se mahom temelji na onoj esenciji života koju porodica  u njima sadrži. Odsustvo života, kao hronična boljka zapadnoevropske kinematografije u poslednjih pola veka, neodvojivo je od institucionalno organizovanog bića kristalnih civilizacija, u kojima porodica praktično nestaje svodeći se na spoljašnjost, na formu i bonton. Retki autori civilizacija kristala danas imaju tu moć da otelotvore tajnu života skrivenu u porodici. U traganju za njom, oni najčešće odlaze u prošlost ili na marginu društva, među niže slojeve i imigrante (takvi su, na primer, Majk Li i Ken Louč u Britaniji, Fatih Akin u Nemačkoj, ili Jan Cvitkovič u Sloveniji...).

Sa druge strane, podsetimo li se umetnički najuspelijih i u svetu najuticajnijih dela iz istorije jugoslovenskog filma, složićemo se da je u većini njih upravo porodica onaj ambijent (ili pozadina) bez koje se radnja ne može zamisliti.  „Skupljači perja”,  „Buđenje pacova”,  „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT”,  „Okupacija u 26 slika”,  „Petrijin venac”,  „Samo jednom se ljubi”, „Maratonci trče počasni krug”, „Sjećaš li se Doli Bel”,  „Otac na službe nom putu”,  „Srećna nova ’49”  – samo su neki od najočitijih primera originalnog autorskog izraza koji niče iz mikrokosmosa porodice i njenog iracionalnog principa življenja.

Pa i ona ostvarenja koja su se u poslednjoj deceniji umetničkim kvalitetima izdvojila u srpskom filmu, bave se, na posredan ili direktan način, porodicom i njenim „divljim” mehanizmima („Rane”, „Sutra ujutru”, „Klopka”, „Hamlet”, „Peščanik”). Ne treba ovde smetnuti s uma ni činjenicu da neka važna ostvarenja srpskih autora pravu zamenu za milje porodice nalaze u pervertiranom obliku komune – i bez obzira da li je reč o hipi, rajhovskoj crvenoj ili porno komuni, ona uvek funkcioniše kao travestija i karikatura porodice (takvi su „Rani radovi”, „W. R. Misterije organizma”,  „Sweet movie”,  „Marble Ass”,  pa sve do filma „Život i smrt porno bande”).

Prošlog meseca u  Boru je završeno snimanje novog filma Olega Novkovića „Beli, beli svet”. Scenario Milene Marković nagoveštava nesvakidašnje ostvarenje u  kojem se trivijalnost i prokletstvo današnjeg života u Srbiji uzdižu do zastrašujućih razmera antičke drame. Tu umetnost amorfije pokazuje značajno  preimućstvo u svome jedinstvenom ambijentu,  mikrokosmosu  porodice –  sva druga  preimućstva,  kada je reč o  stvarnosti,  ekonomiji  i statistici,  leže na  strani kristalnih  civilizacija koje su negde drugde.