Добри знаци на броду за Њујорк

Милена Павловић Барили, сликарка и песникиња, чија се слава, после смрти, само увећава и шири Европом, читав свој живот, баш као и поетику свог сликарског опуса, као да је описала још у првој песми насталој 1916. године, у Риму. Детињим рукописом, мастилом и пером, у седмој години, Милена пише: „Roma, 1916, sabato, 12.Novembre, а затим стихове: „Кад сунце свањива и птичице певају онда, онда је лето, али ја га нећу дочекати на овом свету! Овај свет само је санак леп.“ И заиста, у лето свог живота (још није била напунила ни тридесетшест година), сликарка умире, у Њујорку. Ујутру, 6.марта 1945, њен тадашњи супруг, Гослен, проналази је у кревету преминулу. Касније, много пута је понављао да је претходне вечери Милена са њим плесала и да је била насмејана и срећна. Смрт је, дакле, дошла, баш као што је то девојчица са седам година и наслутила – у сну.

Милена Павловић Барили једино је дете из брака Данице Павловић, Српкиње,и Бруна Барилија, Италијана, композитора, путописца, новинара. Њихово венчање обављено је 1909. године, у Пожаревцу. На венчаној слици Даница гледа право у објектив, лепа и без осмеха. Бруно Барили гледа у њу, јер је Даница била објектив његовог живота. Само што се тај објектив непрекидно мењао. И брак између Данице и Бруна, иако никада званично није био прекинут, никада није био ни онај однос о коме су обоје, на почетку, маштали. И који је, засигурно, прижељкивала Милена.Још у детињству, Милена је била слабог здравља. Из болнице пише мајци: „Мајчице моја једина, дођи да ме водишкући. Ти не знашкако је овде ноћу...”

Бруно Барили, ликом налик на Киша или Ђакометија, луталица, вишеструко даровит, аутор узбудљивих музичких дела, али и извештач са ратишта, путописац, никада није престајао да ставља Милену и Даницу на прва места у свом животу. Али његов живот није био лука. Он је био немирно море непрекидног лутања. Читавог живота одасвуд пише Даници, „Благо моје... Хиљаду пољубаца и сви само за тебе...Иако би требало да се љутиш на мене ...молим те. Љубим те хиљаду пута, заувек твој, жив, болестан или мртав, увек твој Бруно.“

Заљубљена у пијанисту

Милена је од најранијег детињства показивала дар за сликање. Оловка јој је непрекидно била у руци и скицирала је све око себе. И баш као што њени рани цртежи показују неуобичајен дар и машту, тако ни у њеном каснијем животу ништа неће бити уобичајено. Завршаваће школе широм Европе, један разред у Пожаревцу, један у Ници, један на неком трећем месту, школоваће се на више академија, често као најмлађа у класи, излагаће и у Пожаревцу,и у Лондону, Риму, Паризу, Хагу, Њујорку. Њен први рад у уљу је слика – портрет Рудолфа Валентина. Последња слика је „Калуђерица“ са стигмама на рукама – уље на платну које није довршено. Смрт је била бржа.

(/slika2)У једном тренутку, иако је већ била близу славе, пред њеним сликама су у Риму застајали и дивили се, поред уметника и тада већ моћни Дуче, али и краљ и краљица, Милени је било доста великог света и одлучила једа остане у домовини, уз мајку, рођаке... Покушала је да се запосликао учитељ цртања, али зању, сликарку која је излагала заједно са Де Кириком, није било места ни у Пожаревцу, Штипу, Велесу, ни у Тетову. (Тако, својевремено, није било места ни за Надежду Петровић.)

Септембра 1939, парама од мале слике „Композиција”, коју је купио њен париски пријатељ, песник и сликар Сибе Миличић, Милена купује бродску карту за Њујорк.Укрцала се у Авру. Међу путницима било је и четрдесет калуђерица. Милена је ово сматрала као добар знак. Купила је карту у једном правцу. Никада више није видела мајку. У првом писму које јој из Њујорка пише, Милена спомиње – карактеристичну њујоршку светлост. „Мамо, злато моје,душо и срце, моје мило, стигао сам. Сада је два сата ујутру...Гледала сам дуго светлости у даљини, као Венеција, само много, много дуже, на све стране. Месечина и бели облаци и светиљке што мичу и клизе по води, али се ништа друго не види...“

У Америци, Милена ради нацрте костима за балете, слика портрете, као и илустрације за најпознатије модне часописе тога доба („Вог”, „Мода”, „Југенд”). Удаје се за Американца млађег од ње. Но, њена највећа љубав остаје кубански пијаниста, Гонзалес. Баш као што је некада њеног оца фасцинирала музикалност њене мајке у Минхену, тако је Милена заљубљена у овог надареног музичара који, у првом гесту удварања, на једној изложби купује једну њену слику у Италији. Но, ово није била љубав којој је било суђено да траје. Милена га портретише и ту слику носи са собом у Америку. У Америци, они ће се видети последњи пут и она пише мајци: „...дошао је изненада из Француске и остао месец дана овде...Звао ме је да идем са њим на Кубу и да се одмах овде венчамо, али...Кад год сам га овде видела, било ми је здраво тешко, сасвим осећам да је дефинитиван крај, као са неким са оног света да говорим....“ Пијаниста Гонзалес је, наиме, приступио некаквој секти, одлучио да живот проведе у „чистој духовности“, предлагао Милени да му се у свему томе прикључи. Она је – одбила.

Илустрације које Милена ради за часописе у Америци су изразите лепоте ифиноће, права мала ремек-дела, која у себи носе ту скривену тугу писма написаног мајци 1940. Сликајући их, Милена употребљава палету свог детињства и користи нежне тонове: резедо, ружичасто – пупољци у пролеће, маринско плаво, вермер-плаво, беличасто као слонова кост. На једној од њених последњих илустрација рађених пред смрт, видимо анђеле како се мајушним, паперјастим падобранима спуштају на земљу. Као да је Милена јасновидела свој крај. У тренутку када је њена мајка добила преко Црвеног крста од ње писмо, у коме је Милена обавештава да је добро, да се удала и да ништа не брине, Милена је већбила мртва.

Неверни анђели

Миленин амерички сликарски опус нама још увек није до краја познат. Зна се да у Америци постоји јошМилениних слика и да су у својини кћери из другог брака Милениног мужа, која се, такође, зове Милена. Било би дивно и необично чудо када бисмо једном те слике могли да видимо овде.

(/slika3)Иако је Милена Павловић Барили умрла у 36. години,  њен сликарски опус одговара сликару који је доживео дубоку старост и уметничку зрелост. Она је знала да гори и из тог пламена на платна је селила све „Аутопортрете”, „Анђеле”, „Девојку са светиљком на лагуни”, „Венеру са лампом”, „Мадону”, „Меланхолију.Вероватно најлепшу Мадону у нашем сликарству насликала је башМилена. То је ботичелијевска бујна, плава визија, која у рукама држи новорођенче, док један пар крила у позадини лепрша, симболишући да се васкрснуће већдогађа и никад не завршава. Осмех Мадоне на слици заправо је осмех Милене и њене мајке, леп, благ, сетан, онострано ведар.

Тачност руске пословице да „један дар никада не иде сам”, потврђује и случај Милене Павловић Барили која је у себи носила више дарова – очито је да су најизразитији били онај сликарски, а затим – литерарни.

Поезија Милене Павловић Барили потпуно је и до краја у вези са њеном биографијом, приватном и јавном, са њеним ликовним делом, баш као и са њеним ахасферским, луталачким животом. Милена се фотографише са лицем преко кога је тамна, густа, шпанска чипка и такви су, управо, и њени стихови, који су, најпре сеизмограф њених духовних лутања, узлета и посртаја, као и животних, љубавних и свих других усуда њене префињене, збиља крилате душе. (Отуда толико крила и на њеним сликама и у њеној поезији.)

Милена Павловић Барили на четири језика пише поезију, у којој се у светлости од леда крећу људи који не могу ходати и за које су важни само хоризонти. Очито је да Милена Барили пева о анђелима и о оностраном, о другим световима, у којима не важе ни земаљски закони, ни земаљски аршини. Ноћи у њеним стиховима имају уста од стакла, а анђели у њеним стиховима су неверни, очију стаклених и хране се – звездама. Милена у песмама слути сопствени брзи одлазак,пишући о женама које плешу десет дана у црнини, у црнини до врхова прстију, удаљавајући се сваким покретом, које на запаљеним устима имају крв детињства.

Њена поезија носи и тамни, тајновити печат аутобиографског:Моје руке спаљују лице и косе у барјаку огња. Када ће бити крај мукама? Миленина поезија наслућује и до које је мере ова уметница била по свему необична, самосвојна, чудесна: Смејем се, опружена по својој сенци. Њени стихови нам сведоче и да је у њој горела жеља, жудња, страст, за савршенством, за испуњењем, за љубављу, сведоче нам о томе колико је сама Милена била од ватре:Свукла сам ципеле, јер су биле од пламена, снег, тако лаган и нежан, топио се наочиглед под мојим корацима.

У власништву Милениног пријатеља из њујоршког периода, ЂанаКарла Менотија(недавно је преминуо),који је сматрао Миленин изразито несрећан брак узроком њене ране смрти остале су слике „Христ”, „Анђео са лампом”, „Јеванђелист Јован”, „Тишина”,портрет супруга Гослена, „Калуђерица са стигмама”. Занимљиво је да све ове слике имају карактеристичну, ониричну атмосферу сна са Милениних слика и да су сви насликани ликови затворених очију, осим Гослена.