Рђаво знамење

Гласник и атрибут грчке богиње Атене (и римске Минерве), сова је у већини култура амбивалентан симбол који представља мудрост али и таму и смрт. Атински ковани новац је обично на предњој страни имао лик Атене, заштитнице града, а на реверсу представу сове. Код Етрураца ова усамљена грабљивица је била атрибут божанства ноћи и таме.

У старом Египту симболисала је смрт, ноћ и хладноћу, а лик сове се користио и за један хијероглиф који је значио„мртво море“ – сунце које залази за хоризонт.

У хиндуизму ова птица је симбол Јаме, бога мртвих, у индијској традицији симболисала је мудрост, успех и вештину прорицања будућности, док је за Келте била птица која представља злу ноћну вештицу.

У древној Кини сова је симболисала јанг и према овој ноћној птици се односило са страхопоштовањем јер се веровало да најављује сушу и глад. Био јој је посвећен најдужи дан у години и сматрало се да ће деца рођена тог дана бити насилна. Пошто је симболисала зло, страхоту и смрт, њен лик је утискиван на оружје како би плашио непријатеља. За Јапанце је одвајкада била рђаво знамење. Због доброг вида у мраку и нечујног лета северноамерички Индијанци су веровали да ноћу пружа помоћ и заштиту, па су њена пера коришћења у религијским обредима, док је код Маја и Астека била симбол смрти и уништења, а астечки бог смрти је обично приказиван у облику сове.

За хришћански свет сова је симбол нечастивог, сила мрака, усамљености, туге и лоших вести, а њен хук је „песма смрти“. Као симбол самоће може се наћи у представама пустињака, док као знак мудрости прати светог Јеронима.

Иако је као симбол мудрости незванично амблем светске Менсе (Удружења најинтелигентнијих људи), сова се и данас у многим земљама сматра лошим предсказањем. У нашем народу постоји веровање да је птица злослутница чији ноћни хук наговештава смрт и болест.