Вождовачки монсун

Неко нам муља по клими! Нисам параноичан: у Индији касне монсуни готово две недеље. Људи су се забринули. Шта ће бити са њиховим приносима пиринча? Хоће ли завладати глад? А у осунчаном Вимблдону безбрижно пикају тенис. Чуј, сунце у Вимблдону! Зар је потребан већи доказ да је у питању намештаљка! И коначно – на престоницу се у поменуте две последње седмице сручило толико кише да смо ми на Вождовцу основали пољопривредну задругу „Бео-влага”. Они што станују у сутерену и приземљу узгајаће вргање и буковаче, а ми у поткровљу засноваћемо фине културе пеницилинских плесни, посебне сорте гљивица и лековите сојеве бактерија, тако пожељне у модерној медицини. Мање угрожени суседи на средњим спратовима већ се баве продајом: потписани су уговори са италијанским и француским произвођачима „буђавог” сира, а и ја се радујем – шампињоне изникле под плафоном у дневној соби откупиће пицерија на ћошку што ће ми, уз сарадњу са фармацеутском индустријом, донети додатну зараду...

Индуси се боре како им вера налаже. Венчали су Раџу и Рани, две зелене жабе. Традиционалним обичајем покушавају да одобровоље богове кише и поклоне се грмљавини на хоризонту. У шакама су пред сватове изнели младу и младожењу. Њега, на црвеном дамасту, крунисаног маслачком. Њу, на жутој свили, по темену посуту прахом верности да не скакуће наоколо у предстојећем брачном животу. Церемонија у граду Нагпуру, 860 километара од Бомбаја, протекла је уобичајено – у трансу се мрнџају молитве док се не зачује судбоносно „кре”, а онда се погледи пуни наде упиру ка небу...

На другом крају света, пет километара од Славије, и ја сам погледао у кристалноплаво небо. Кад се стуштило, мајчице мила! Црни монсунски облак, који жељно очекују далеки сватови, сјурио се на моју Сиву стену!

Свега ми, немам никакве везе с венчањем индијских жаба! Нисам био ни кум, ни старојко, само сам гледао филм с необичне церемоније. Па да, ја сам био сведок... Крајичком ока, као у трилеру, спазио сам уљеза међу званицама. Наочити белац под „рејбанкама”, у листер оделу, с беспрекорним „керамичким осмехом” и краватом дакако – такви су нам донели жестоке невоље – извадио је из џепа сателитски телефон и чини ми се откуцао шифру географског положаја раније одређеног циља: +381/011... Обрвале су ме зле слутње пре него што се завртела одјавна шпица.

Јес’ да сумњам у све и сваког – у странце, у нашинце, у ванземаљце, ма нема ко ме није зезнуо – али још нисам постао „болесник”. То се потврдило по окончању филма. На улицама – потоп! Са врха брда, низ Дарвинову, тече Нијагара! У Браће Јерковића – Бајкалско језеро!

А наша бака баш пошла са пустињски суве Карабурме да донесе унучићима питу са вишњама кад се одозго сручило. – Сине, „двадесет петица” потонула код црвеног солитера! – завапила је из буса. – Дођи по мене! Вода надире, држим плех изнад главе, а шофер се устремио...

Навукао сам ронилачко одело, пераја, маску. Спасао питу. Спасао мајку. Мрко погледао шофера. Некако допливасмо до куће. Гњурећи кроз брзаке који су затечене пролазнике носили низ Витановачку ка Кумодрашкој и даље ка Аутокоманди и Црном мору, укапирао сам како да се отарасимо монсуна – монструма и вратимо га „власницима”. „Јавило” ми се спасоносно решење! Заиграћемо наше додоле и призвати стару, добру, благу, росну, летњу, домаћу кишицу! Имамо и ми своје обичаје, традицију и богове! Јакако!

Са све ћубицама цвећа на главама, баба, деца, жена и ја ускочили смо до колена у пиринчани засад у дворишту и ухватили се у коло: „Ми идемо преко поља, ој додо, ој додоле, а облаци преко неба, ој додо, ој додоле, да удари росна киша, ој додо...” Угледах комшију Анђелка. Крсти се грозничаво иза завесе на прозору. Помаже човек колико може, али неће да изађе и са нама заигра ритуални плес. Биће да не зна кораке. Или речи.